Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 41/100
The Guardian (Peter Bradshaw): **/*****
The House That Jack Built zamišljen je i realizovan (u tradicionalnom Larsovom "rasparčanom" obliku) kao flešbek iz pet delova kojima Jack ilustruje svoje grehove dok "filozofira" sa Vergilijem koji ga vodi do njegovog mesta u paklu. Jacka igra Matt Dillon, Vergilija Bruno Ganz, a Umu Thurman u prvoj priči Jack opali dizalicom za kola u jednom od najurnebesnijih ubistava ikada (i na filmu). Da, urnebesnijem od lova na decu svoje devojke.
Jack se ne kaje. On zajedno sa Vergilijem pokušava da dokuči (bes)misao svojih postupaka. Jack je Lars i nije Lars. Kroz Jacka Lars brani svoje pravo da se bavi Jackom i čime god hoće u umetnosti, bez cenzure. Ali kroz Jacka Lars promišlja i svoj mentalni sklop, kao umetnika koji je stvorio Jacka i sada mora da opravdava njegove postupke. Lars je i Vergilije koji se opire Jackovom intelektualnom zavođenju i pokušava da ostane indiferentan na njegove postupke i razmišljanja, naročito ona koja i pomalo malodušno protura njegov ego.
Pretpostavljam da je kuća koju Jack uzaludno gradi i ruši metafora za pokušaj da se od svega napravljenog napravi neki smisao. Naročito, neki funkcionalan smisao. Kada na kraju, ta kuća bude napravljena od leševa ubijenih, u nekakvoj varijaciji na "Ćele kulu", sem "lartpurlartizma" ja ne vidim da je išta drugo postignuto. Sem što kroz tu kuću, kao kroz kapiju, Jack nalazi put do onog sveta, u kome introspekcija i počinje.
Ja sam mislio da će The House That Jack Built na terenu teme serijskog ubijanja i serijskog ubice biti urnebesan makar kao Direktoren for det hele. Ali nije. Nije urnebesan uopšte. Lars mlatara kamerom kao pionir Dogme, ne zatvara usta, ni sebi ni Jacku, ima par zanimljivih (ok, možda i "urnebesnih" scena- ona sa Umom, kada vuče leš kroz grad), ali one ne prorade do kraja. Po prvi put mi se čini da je Lars možda bio iskreniji, nego namazaniji u svom nastupu, i da je kao rezultat toga, možda, promašio "duh vremena" ili nešto što bi ga moglo anticipirati. Njegove dečije đavolijade nekako su delovale neinspirativno i nepripremljeno. Bojim se da veliki razlog za to snosi i Matt Dillon koji, uprkos trudu, nije uspeo da nam dočara Jacka, tj da ga prevaziđe. Matt Damon bi ovde pokidao. Ako umete da osetite razliku između doprinosa ove dvojice onda znate koliko je ovaj film izgubio.
Lars ne uspeva da nas involvira u Jackovu potragu za smislom, da da neki impuls njegovom ubijanju, da nas emotivno veže za kuću koja nikada nije dovoljno dobra i stalno se ruši. I pet odabranih priča ne uspeva da nam otkrije zašto su baš one odabrane da reprezentuju Jackovih, navodnih, 60-ak ubistava. Ako je poslednje totalna budalaština i jeftin pokušaj provokacije, četvrto i treće možda i imaju neku "emotivnu" rezonancu (ovo emotivno uzeti vrlo uslovno), onda su prva dva verovatno reprezentativna koliko i pedesetak drugih po tome šta nam dočaravaju o Jacku i njegovim principima i metodima.
The House That Jack Built nije satira, sem ako film sebi ne obasnite kao to da "Amerika jede svoju decu", a da je Jack personifikacija američke trenutne bezdušnosti koja je potpuno metastazirala u potrebu za samo-promocijom po svaku cenu (otuda neprekidni lup Bowiejeve Fame) pa čak i u slučaju vrlo škakljivih introspekcija (aktuelni slučajevi Petea Davidsona i Kanye Westa u prilog tezi). Ali, kako je dočarati nešto tako uopšte ikakva vest ili umetnost 2018?! Možda Lars ismeva PC potrebu da preispituje sve apsurdizujući poziciju preispitivača do granica prosečnog američkog superega koji ne odustaje od sopstvene arogantnosti ni u najkritičnijim situacijama (Jackov pokušaj da pređe na drugu stranu mosta).
Možda Lars koristi ovaj film da se obračuna sa dežurnim kritizerima svojih filmova i da se u isto vreme dok im pokazuje sve što ih "užasava" pokazuje i da se "tobož" pravi da promišlja sve to, čime ih zapravo još više "užasava". Ali, bojim se da je u tome omanuo. Jer film je tanak, a namera prevelika. The House That Jack Built ne involvira gledaoca. On gledaoca tretira kao pregovarača za stolom, s kojim se diskutuje, hteo on to ili ne.
The House That Jack Built nije toliko naporan koliko Von Trierov film ume da bude, koliko je dosadnjikav.
A tek je Epilog Katabasis tumaranje po "skandinavskim" metafizičkim vrletima koje, istina, na momente svojom budalastošću podseća na nešto što bi Herzog osmislio, pre nego što se udavi u plitkosti sopstvene moralne poente.
SELEKTAH: 4/10
Metacritic: 41/100
The Guardian (Peter Bradshaw): **/*****
The House That Jack Built zamišljen je i realizovan (u tradicionalnom Larsovom "rasparčanom" obliku) kao flešbek iz pet delova kojima Jack ilustruje svoje grehove dok "filozofira" sa Vergilijem koji ga vodi do njegovog mesta u paklu. Jacka igra Matt Dillon, Vergilija Bruno Ganz, a Umu Thurman u prvoj priči Jack opali dizalicom za kola u jednom od najurnebesnijih ubistava ikada (i na filmu). Da, urnebesnijem od lova na decu svoje devojke.
Jack se ne kaje. On zajedno sa Vergilijem pokušava da dokuči (bes)misao svojih postupaka. Jack je Lars i nije Lars. Kroz Jacka Lars brani svoje pravo da se bavi Jackom i čime god hoće u umetnosti, bez cenzure. Ali kroz Jacka Lars promišlja i svoj mentalni sklop, kao umetnika koji je stvorio Jacka i sada mora da opravdava njegove postupke. Lars je i Vergilije koji se opire Jackovom intelektualnom zavođenju i pokušava da ostane indiferentan na njegove postupke i razmišljanja, naročito ona koja i pomalo malodušno protura njegov ego.
Pretpostavljam da je kuća koju Jack uzaludno gradi i ruši metafora za pokušaj da se od svega napravljenog napravi neki smisao. Naročito, neki funkcionalan smisao. Kada na kraju, ta kuća bude napravljena od leševa ubijenih, u nekakvoj varijaciji na "Ćele kulu", sem "lartpurlartizma" ja ne vidim da je išta drugo postignuto. Sem što kroz tu kuću, kao kroz kapiju, Jack nalazi put do onog sveta, u kome introspekcija i počinje.
Ja sam mislio da će The House That Jack Built na terenu teme serijskog ubijanja i serijskog ubice biti urnebesan makar kao Direktoren for det hele. Ali nije. Nije urnebesan uopšte. Lars mlatara kamerom kao pionir Dogme, ne zatvara usta, ni sebi ni Jacku, ima par zanimljivih (ok, možda i "urnebesnih" scena- ona sa Umom, kada vuče leš kroz grad), ali one ne prorade do kraja. Po prvi put mi se čini da je Lars možda bio iskreniji, nego namazaniji u svom nastupu, i da je kao rezultat toga, možda, promašio "duh vremena" ili nešto što bi ga moglo anticipirati. Njegove dečije đavolijade nekako su delovale neinspirativno i nepripremljeno. Bojim se da veliki razlog za to snosi i Matt Dillon koji, uprkos trudu, nije uspeo da nam dočara Jacka, tj da ga prevaziđe. Matt Damon bi ovde pokidao. Ako umete da osetite razliku između doprinosa ove dvojice onda znate koliko je ovaj film izgubio.
Lars ne uspeva da nas involvira u Jackovu potragu za smislom, da da neki impuls njegovom ubijanju, da nas emotivno veže za kuću koja nikada nije dovoljno dobra i stalno se ruši. I pet odabranih priča ne uspeva da nam otkrije zašto su baš one odabrane da reprezentuju Jackovih, navodnih, 60-ak ubistava. Ako je poslednje totalna budalaština i jeftin pokušaj provokacije, četvrto i treće možda i imaju neku "emotivnu" rezonancu (ovo emotivno uzeti vrlo uslovno), onda su prva dva verovatno reprezentativna koliko i pedesetak drugih po tome šta nam dočaravaju o Jacku i njegovim principima i metodima.
The House That Jack Built nije satira, sem ako film sebi ne obasnite kao to da "Amerika jede svoju decu", a da je Jack personifikacija američke trenutne bezdušnosti koja je potpuno metastazirala u potrebu za samo-promocijom po svaku cenu (otuda neprekidni lup Bowiejeve Fame) pa čak i u slučaju vrlo škakljivih introspekcija (aktuelni slučajevi Petea Davidsona i Kanye Westa u prilog tezi). Ali, kako je dočarati nešto tako uopšte ikakva vest ili umetnost 2018?! Možda Lars ismeva PC potrebu da preispituje sve apsurdizujući poziciju preispitivača do granica prosečnog američkog superega koji ne odustaje od sopstvene arogantnosti ni u najkritičnijim situacijama (Jackov pokušaj da pređe na drugu stranu mosta).
Možda Lars koristi ovaj film da se obračuna sa dežurnim kritizerima svojih filmova i da se u isto vreme dok im pokazuje sve što ih "užasava" pokazuje i da se "tobož" pravi da promišlja sve to, čime ih zapravo još više "užasava". Ali, bojim se da je u tome omanuo. Jer film je tanak, a namera prevelika. The House That Jack Built ne involvira gledaoca. On gledaoca tretira kao pregovarača za stolom, s kojim se diskutuje, hteo on to ili ne.
The House That Jack Built nije toliko naporan koliko Von Trierov film ume da bude, koliko je dosadnjikav.
A tek je Epilog Katabasis tumaranje po "skandinavskim" metafizičkim vrletima koje, istina, na momente svojom budalastošću podseća na nešto što bi Herzog osmislio, pre nego što se udavi u plitkosti sopstvene moralne poente.
SELEKTAH: 4/10
No comments:
Post a Comment