Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 82/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
The Hate U Give ima i i u velikoj meri ispunjava namere da bude jedan ozbiljan "oskarovski" film koji se bavi nekim od problema u društvu, smeštajući ga u to isto društvo i nudeći mu dovoljno zanimljivu dramsku situaciju i likove koji kroz taj problem treba da nas provedu. Ovakvi filmovi se sve ređe prave i možda bi iz tog razloga najviše i trebalo da ga pogledate, jer ćete zaboraviti kako oni treba da izgledaju.
Reditelj filma je George Tillman Jr. koji iza sebe ima solidan opus solidnog bavljenja solidno problematičnim temama, ali i jedan od grđih filmova kada su u pitanju biografije muzičara- Notorious, o pokojnom debelom njujorškom reperu. Ime filma deo je akronima T.H.U.G.L.I.F.E, inače imena jednog od bendova Tupaca Shakura, koje, po njegovoj zamisli, znači "The Hate U Give Little Infants Fucks Everybody".
Tillmanovo ostvarenje, prema bestseleru Angie Thomas, pokušava da prekine taj "začarani krug".
Kroz priču nas vodi Starr (u fenomenalnoj izvedbi Amandle Stenberg, koja i sama sa tek 20 godina ima pozamašnu aktivističku karijeru za sobom). Ona je tinejdžerka koja je sticajem okolnosti odrastanja u jednom od "pogrešnih" američkih predgrađa već dvaput prisustvovala nečijoj smrti. U oba slučaja svojih vršnjaka i najboljih prijatelja.
Ova druga smrt, tj ubistvo, predmet je našeg filma. Tillman nam pokazuje kako jedno ubistvo "još jednog crnca, sitnog kriminalca" od strane belog policajca postaje problem za lokalnu zajednicu, a naročito za Starr, jedinog svedoka. S jedne strane establišment aktivno radi na zaštiti policajca, a s druge "crni krimogeni sektor" nema želju da raspiruje slučaj, jer će ih ovaj neminovno dovesti do njih, što im kvari tekuće poslove. Između su obični ljudi, koji "samo" žele pravdu. Na ličnom planu, Starr ima problem što ide u "belu" školu i ne želi da tamo bude prepoznata kao "geto crnče koje je prisustvovalo ubistvu"... A tu su i specifični problemi američkog sudstva koje razmatra pretvaranje "nesrećnog slučaja" u "slučaj ubistva iz nehata" itd...
Na sve to, Starr ima i vrlo komplikovanu porodičnu strukturu. Njen otac, veliki fan "Crnih pantera", u čijem duhu je i vaspitao svoju decu, robijao je umesto lokalnog "lorda" da bi po povratku iz zatvora ostvario slobodu i pravo na život van bande. Starrin brat Seven je zapravo njen polu-brat, po ocu, čija je majka trenutna "lordova" devojka. A njen stric je policajac. Itd... Ništa nije jednostavno.
Tillman dosta dobro uklapa i vodi nas kroz sve te elemente, koristeći svaki da doprinese škakljivosti problema i njegovom sagledavanju iz svih relevantnih uglova. Za mene lično, najinteresantniji je bio onaj "najbelji", kada njen stric (koga igra reper Common) objašnjava Starr da je beli policajac, koji joj je ubio prijatelja, postupao kao što je postupao jer tako mora, po pravilniku, i to po pravilniku koji nepisano važi za "crne krajeve". A sve iz (samo-)odbrambenih razloga. I realnosti.
Tillman očigledno dejstvuje u interesu priče, koja potom dejstvuje u interesu istine, osvetljavanja problema i, makar, umetničkog dosezanja pravde.
Pored toga što kuburi sa realizacijom nekih bitnih likova (kao što je Starrin beli dečko) i njihovom značajnijom insertacijom u tok priče, najslabiji momenat ovog filma je njegov kraj, koga zapravo nema. Tillman nije znao gde da stavi tačku na priču, pa je onda nepotrebno krenuo da nagomilava događaje pred kraj (protesti, požar), pokušavajući da svoj poruci da epskiji, "oskarovski" patos, u strahu da njegov film ne ostane "mali, indie film". A, zapravo, u potpunosti nas izneverivši stvarnim, zbrzanim i limunadastim krajem, koji nakon, praktično, kreiranja nerazmrsivog problema nudi lažan, lažno optimističan i neubedljiv rasplet. Pardon, epilog.
SELEKTAH: 7minus/10
Metacritic: 82/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
The Hate U Give ima i i u velikoj meri ispunjava namere da bude jedan ozbiljan "oskarovski" film koji se bavi nekim od problema u društvu, smeštajući ga u to isto društvo i nudeći mu dovoljno zanimljivu dramsku situaciju i likove koji kroz taj problem treba da nas provedu. Ovakvi filmovi se sve ređe prave i možda bi iz tog razloga najviše i trebalo da ga pogledate, jer ćete zaboraviti kako oni treba da izgledaju.
Reditelj filma je George Tillman Jr. koji iza sebe ima solidan opus solidnog bavljenja solidno problematičnim temama, ali i jedan od grđih filmova kada su u pitanju biografije muzičara- Notorious, o pokojnom debelom njujorškom reperu. Ime filma deo je akronima T.H.U.G.L.I.F.E, inače imena jednog od bendova Tupaca Shakura, koje, po njegovoj zamisli, znači "The Hate U Give Little Infants Fucks Everybody".
Tillmanovo ostvarenje, prema bestseleru Angie Thomas, pokušava da prekine taj "začarani krug".
Kroz priču nas vodi Starr (u fenomenalnoj izvedbi Amandle Stenberg, koja i sama sa tek 20 godina ima pozamašnu aktivističku karijeru za sobom). Ona je tinejdžerka koja je sticajem okolnosti odrastanja u jednom od "pogrešnih" američkih predgrađa već dvaput prisustvovala nečijoj smrti. U oba slučaja svojih vršnjaka i najboljih prijatelja.
Ova druga smrt, tj ubistvo, predmet je našeg filma. Tillman nam pokazuje kako jedno ubistvo "još jednog crnca, sitnog kriminalca" od strane belog policajca postaje problem za lokalnu zajednicu, a naročito za Starr, jedinog svedoka. S jedne strane establišment aktivno radi na zaštiti policajca, a s druge "crni krimogeni sektor" nema želju da raspiruje slučaj, jer će ih ovaj neminovno dovesti do njih, što im kvari tekuće poslove. Između su obični ljudi, koji "samo" žele pravdu. Na ličnom planu, Starr ima problem što ide u "belu" školu i ne želi da tamo bude prepoznata kao "geto crnče koje je prisustvovalo ubistvu"... A tu su i specifični problemi američkog sudstva koje razmatra pretvaranje "nesrećnog slučaja" u "slučaj ubistva iz nehata" itd...
Na sve to, Starr ima i vrlo komplikovanu porodičnu strukturu. Njen otac, veliki fan "Crnih pantera", u čijem duhu je i vaspitao svoju decu, robijao je umesto lokalnog "lorda" da bi po povratku iz zatvora ostvario slobodu i pravo na život van bande. Starrin brat Seven je zapravo njen polu-brat, po ocu, čija je majka trenutna "lordova" devojka. A njen stric je policajac. Itd... Ništa nije jednostavno.
Tillman dosta dobro uklapa i vodi nas kroz sve te elemente, koristeći svaki da doprinese škakljivosti problema i njegovom sagledavanju iz svih relevantnih uglova. Za mene lično, najinteresantniji je bio onaj "najbelji", kada njen stric (koga igra reper Common) objašnjava Starr da je beli policajac, koji joj je ubio prijatelja, postupao kao što je postupao jer tako mora, po pravilniku, i to po pravilniku koji nepisano važi za "crne krajeve". A sve iz (samo-)odbrambenih razloga. I realnosti.
Tillman očigledno dejstvuje u interesu priče, koja potom dejstvuje u interesu istine, osvetljavanja problema i, makar, umetničkog dosezanja pravde.
Pored toga što kuburi sa realizacijom nekih bitnih likova (kao što je Starrin beli dečko) i njihovom značajnijom insertacijom u tok priče, najslabiji momenat ovog filma je njegov kraj, koga zapravo nema. Tillman nije znao gde da stavi tačku na priču, pa je onda nepotrebno krenuo da nagomilava događaje pred kraj (protesti, požar), pokušavajući da svoj poruci da epskiji, "oskarovski" patos, u strahu da njegov film ne ostane "mali, indie film". A, zapravo, u potpunosti nas izneverivši stvarnim, zbrzanim i limunadastim krajem, koji nakon, praktično, kreiranja nerazmrsivog problema nudi lažan, lažno optimističan i neubedljiv rasplet. Pardon, epilog.
SELEKTAH: 7minus/10
No comments:
Post a Comment