Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
(A možda sam negde i varao)
Metacritic: 71/100
Kao što možete i sami da se uverite, Čileanac Sebastian Silva je jedan od svetskih autora čiju karijeru pažljivo i s ljubavlju pratim.
Tyrel možda jeste njegov najslabiji, najjednostavniji, najmanjenebulozniji film, ali u zavisnosti kako ga posmatrate (iščitavate), on može da bude i vrlo kontraverznjikavo štivo, skoro ili čak i više od prethodnog, Nasty Baby.
Tyrel u potpunosti ovladava dramaturgijom i naracijom kratke priče i sa svojih sat i dvadesetšest minuta on je reprezentativan predstavnik "kratkog filma", po postavljenoj analogiji.
Bavi se, kako je i prilika međ' indi krugovima, rasizmom.
Tyler, Afro-Amerikanac iz Njujorka dolazi sa prijateljima, u sred čiče zime, u oblast Catskills (u kojoj letuje Maiselkina familija u drugoj sezone Marvelous Mrs. Maisel). Zapravo, Tyler dolazi sa jednim, belim, prijateljem, kod njegovih, belih prijatelja. I tokom čitavog boravka biva njihov jedini crni, novi, potencijalni, prijatelj.
A socijalizacija nikada ne ide lako. Silva tradicionalno voli da kroz detalje dočarava svoje likove, tako da ovde nema ni traga crno-belim pojednostavljivanjima zarad univerzalnih poziva na mir i zajednički život. Jok. Silva se ne plaši da gurne ruku u osinje gnezdo i, pre svega, sam oseti gde bi šta moglo i koliko da ga bocne.
Na jednom nivou, a to nekako (nepotrebno) i slogan ovog filma sugeriše ("When you're the only one"), čitav film možete da posmatrate "kako je to" kad je neko jedan (usamljen) među drugima, kakvi god oni bili. A nisu neprijateljski. U tom smislu, Silva, zapravo više lupa packe "usamljeniku" nego društvu, jer on, možda i u nesnalaženju, povlači više poteza koji ga udaljuju od grupe. Jednostavno, treba vremena da stvari legnu na svoje. I to, zajednički selfi, hepiendično, ako ne i auto-ironično sugeriše (s obzirom na pseudo-život na webu i naše potrebe za automatskim dokumentovanjem života).
Mnogo je zanimljivije baviti se Tylerom kao Tylerom, osobom, a ne predstavnikom. I tu Silvin film trijumfuje svojim duhovito orkestriranim izazovima.
Pre svega, Tyler, iz Silvine perspektive opasno liči na kliše. On sluša rep, spava sa onom "čarapom" na glavi, iz religioznijeg je okruženja (devojka je Katolkinja iz Portorika), ima aktivnijih socijalnih muka (majka njegove devojke muke muči s dijalizom, a on na početku filma, poput Sizifa, gura auto uz brdo), introvertniji je... Za razliku od njega, Silva ga, u svom bavljenju "nijansama" rasizma, ne pušta u grotlo belih pitbulova, već ga prepušta beloj dekadenciji" mladog belog čoveka (koji će verovatno izrasti u najopasnijeg predatora modernog društva- "odraslog belog čoveka koji misli da mu sve na ovom svetu pripada").
Dakle, ova samo-razmažena ekipa očigledno nema nikakvih rasističkih poriva, i to je kroz njihovu, skoro grotesknu, suprostavljenost sveže izabranom Trumpu (eho izbora je oko njih), biva, valjda svima, jasno. Ali, ona nema ni nikakvih, "neophodnih", "čula", koju PC trend nalaže, za potencijalno rasno osetljive teme. Oni će u (vrlo zabavnoj igri) tražiti od jednog od njih, pa potom i od Tylera, da izabranu rečenicu izgovori kao "crna tetka iz Nju Orleansa", nakon što je ista izgovorena na način "Indijanaca" i Bjork. Oni ne osećaju zašto Tyler oseća nelagodu da to tako izgovori, nakon što je i sam učestvovao u zabavi koju pružaju "indijanska" i Bjork interpretacija. Da budem iskren, ne osećam ni ja. Da budem još iskreniji, mislim da se i Silva pita "u čemu je problem?".
Odmah zatim, od Tylera će biti traženo da izmisli neki lažni Vikipedija opis "crne rupe" i on će se i toj igri prepustiti dosta nevoljno.
Tyler, zapravo, i nije naročito raspoložen za participaciju. Raskalašnost novih, belih drugara za njega je, opravdano, previše i on ne nalazi načina da se uključi. Čak u nekom trenutku postaje i skoro neprijateljski raspoložen za dalja insistiranja. Tek kad alkohol uđe u priču, muškarci će kroz "stereotipno" muške stvari uspeti da se izbonduju, ali stići će i trenutak kada đavo skoro odnosi šalu...
Silva nikada ne gura svoj film u nešto što bi bilo neuverljivo za postavljeni narativ i okolnosti, i mislim da su sva poređenja sa Get Out, dosta neumesna za stepen istrage koji je ovde sproveden. Silva insistira na tome da ako s jedne (bele) strane postoji izvesna grubost, sirovost u pristupu, s druge (crne) imamo izvesnu preteranu osetljivost i opreznost, i obema treba vremena da se iznivelišu za nešto što će biti obostrano prihvatljivo. Silva veruje da ima nade za dobre ljude, i on veruje da su prikazani sve dobri ljudi.
Otuda njegov hepiend nije lažan. Uprkos svojoj klišeiziranoj stilizaciji.
SELEKTAH: 8plus/10
PS Tek sam po završetku recenzije shvatio da se film zove TYREL, a junak TYLER, što je greška koju odmah na početku napravi (prečuje) i jedan od belih prijatelja. Vi sami odlučite da li sam, za šta i koliko zbog toga kriv.
PPS Zapravo, kad sam još malo razmislio, čini mi se da je sva poenta Silvinog filma u participaciji "osvešćenog" gledaoca, onog zatrpanog "brigom" o rasno osetljivim problemima, koji će to breme potom krenuti da traži i ubacuje tamo i gde ga nema. Silvin film je o muškarcima, opravdano "neosetljivim" ni na šta, kojima će gledalac (tj "društvo") sada ubaciti nešto čega, inače, nema i potom u svakom detalju početi da traži "rasnu dlaku u jajetu". To čini Silvin film, znatno, boljim i intrigantnijim. Korigujem ocenu, stoga.
(A možda sam negde i varao)
Metacritic: 71/100
Kao što možete i sami da se uverite, Čileanac Sebastian Silva je jedan od svetskih autora čiju karijeru pažljivo i s ljubavlju pratim.
Tyrel možda jeste njegov najslabiji, najjednostavniji, najmanjenebulozniji film, ali u zavisnosti kako ga posmatrate (iščitavate), on može da bude i vrlo kontraverznjikavo štivo, skoro ili čak i više od prethodnog, Nasty Baby.
Tyrel u potpunosti ovladava dramaturgijom i naracijom kratke priče i sa svojih sat i dvadesetšest minuta on je reprezentativan predstavnik "kratkog filma", po postavljenoj analogiji.
Bavi se, kako je i prilika međ' indi krugovima, rasizmom.
Tyler, Afro-Amerikanac iz Njujorka dolazi sa prijateljima, u sred čiče zime, u oblast Catskills (u kojoj letuje Maiselkina familija u drugoj sezone Marvelous Mrs. Maisel). Zapravo, Tyler dolazi sa jednim, belim, prijateljem, kod njegovih, belih prijatelja. I tokom čitavog boravka biva njihov jedini crni, novi, potencijalni, prijatelj.
A socijalizacija nikada ne ide lako. Silva tradicionalno voli da kroz detalje dočarava svoje likove, tako da ovde nema ni traga crno-belim pojednostavljivanjima zarad univerzalnih poziva na mir i zajednički život. Jok. Silva se ne plaši da gurne ruku u osinje gnezdo i, pre svega, sam oseti gde bi šta moglo i koliko da ga bocne.
Na jednom nivou, a to nekako (nepotrebno) i slogan ovog filma sugeriše ("When you're the only one"), čitav film možete da posmatrate "kako je to" kad je neko jedan (usamljen) među drugima, kakvi god oni bili. A nisu neprijateljski. U tom smislu, Silva, zapravo više lupa packe "usamljeniku" nego društvu, jer on, možda i u nesnalaženju, povlači više poteza koji ga udaljuju od grupe. Jednostavno, treba vremena da stvari legnu na svoje. I to, zajednički selfi, hepiendično, ako ne i auto-ironično sugeriše (s obzirom na pseudo-život na webu i naše potrebe za automatskim dokumentovanjem života).
Mnogo je zanimljivije baviti se Tylerom kao Tylerom, osobom, a ne predstavnikom. I tu Silvin film trijumfuje svojim duhovito orkestriranim izazovima.
Pre svega, Tyler, iz Silvine perspektive opasno liči na kliše. On sluša rep, spava sa onom "čarapom" na glavi, iz religioznijeg je okruženja (devojka je Katolkinja iz Portorika), ima aktivnijih socijalnih muka (majka njegove devojke muke muči s dijalizom, a on na početku filma, poput Sizifa, gura auto uz brdo), introvertniji je... Za razliku od njega, Silva ga, u svom bavljenju "nijansama" rasizma, ne pušta u grotlo belih pitbulova, već ga prepušta beloj dekadenciji" mladog belog čoveka (koji će verovatno izrasti u najopasnijeg predatora modernog društva- "odraslog belog čoveka koji misli da mu sve na ovom svetu pripada").
Dakle, ova samo-razmažena ekipa očigledno nema nikakvih rasističkih poriva, i to je kroz njihovu, skoro grotesknu, suprostavljenost sveže izabranom Trumpu (eho izbora je oko njih), biva, valjda svima, jasno. Ali, ona nema ni nikakvih, "neophodnih", "čula", koju PC trend nalaže, za potencijalno rasno osetljive teme. Oni će u (vrlo zabavnoj igri) tražiti od jednog od njih, pa potom i od Tylera, da izabranu rečenicu izgovori kao "crna tetka iz Nju Orleansa", nakon što je ista izgovorena na način "Indijanaca" i Bjork. Oni ne osećaju zašto Tyler oseća nelagodu da to tako izgovori, nakon što je i sam učestvovao u zabavi koju pružaju "indijanska" i Bjork interpretacija. Da budem iskren, ne osećam ni ja. Da budem još iskreniji, mislim da se i Silva pita "u čemu je problem?".
Odmah zatim, od Tylera će biti traženo da izmisli neki lažni Vikipedija opis "crne rupe" i on će se i toj igri prepustiti dosta nevoljno.
Tyler, zapravo, i nije naročito raspoložen za participaciju. Raskalašnost novih, belih drugara za njega je, opravdano, previše i on ne nalazi načina da se uključi. Čak u nekom trenutku postaje i skoro neprijateljski raspoložen za dalja insistiranja. Tek kad alkohol uđe u priču, muškarci će kroz "stereotipno" muške stvari uspeti da se izbonduju, ali stići će i trenutak kada đavo skoro odnosi šalu...
Silva nikada ne gura svoj film u nešto što bi bilo neuverljivo za postavljeni narativ i okolnosti, i mislim da su sva poređenja sa Get Out, dosta neumesna za stepen istrage koji je ovde sproveden. Silva insistira na tome da ako s jedne (bele) strane postoji izvesna grubost, sirovost u pristupu, s druge (crne) imamo izvesnu preteranu osetljivost i opreznost, i obema treba vremena da se iznivelišu za nešto što će biti obostrano prihvatljivo. Silva veruje da ima nade za dobre ljude, i on veruje da su prikazani sve dobri ljudi.
Otuda njegov hepiend nije lažan. Uprkos svojoj klišeiziranoj stilizaciji.
SELEKTAH: 8plus/10
PS Tek sam po završetku recenzije shvatio da se film zove TYREL, a junak TYLER, što je greška koju odmah na početku napravi (prečuje) i jedan od belih prijatelja. Vi sami odlučite da li sam, za šta i koliko zbog toga kriv.
PPS Zapravo, kad sam još malo razmislio, čini mi se da je sva poenta Silvinog filma u participaciji "osvešćenog" gledaoca, onog zatrpanog "brigom" o rasno osetljivim problemima, koji će to breme potom krenuti da traži i ubacuje tamo i gde ga nema. Silvin film je o muškarcima, opravdano "neosetljivim" ni na šta, kojima će gledalac (tj "društvo") sada ubaciti nešto čega, inače, nema i potom u svakom detalju početi da traži "rasnu dlaku u jajetu". To čini Silvin film, znatno, boljim i intrigantnijim. Korigujem ocenu, stoga.
No comments:
Post a Comment