TYREL

Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
(A možda sam negde i varao)

Metacritic: 71/100


Kao što možete i sami da se uverite, Čileanac Sebastian Silva je jedan od svetskih autora čiju karijeru pažljivo i s ljubavlju pratim.

Tyrel možda jeste njegov najslabiji, najjednostavniji, najmanjenebulozniji film, ali u zavisnosti kako ga posmatrate (iščitavate), on može da bude i vrlo kontraverznjikavo štivo, skoro ili čak i više od prethodnog, Nasty Baby.
Tyrel u potpunosti ovladava dramaturgijom i naracijom kratke priče i sa svojih sat i dvadesetšest minuta on je reprezentativan predstavnik "kratkog filma", po postavljenoj analogiji.

Bavi se, kako je i prilika međ' indi krugovima, rasizmom.

Tyler, Afro-Amerikanac iz Njujorka dolazi sa prijateljima, u sred čiče zime, u oblast Catskills (u kojoj letuje Maiselkina familija u drugoj sezone Marvelous Mrs. Maisel). Zapravo, Tyler dolazi sa jednim, belim, prijateljem, kod njegovih, belih prijatelja. I tokom čitavog boravka biva njihov jedini crni, novi, potencijalni, prijatelj.

A socijalizacija nikada ne ide lako. Silva tradicionalno voli da kroz detalje dočarava svoje likove, tako da ovde nema ni traga crno-belim pojednostavljivanjima zarad univerzalnih poziva na mir i zajednički život. Jok. Silva se ne plaši da gurne ruku u osinje gnezdo i, pre svega, sam oseti gde bi šta moglo i koliko da ga bocne.

Na jednom nivou, a to nekako (nepotrebno) i slogan ovog filma sugeriše ("When you're the only one"), čitav film možete da posmatrate "kako je to" kad je neko jedan (usamljen) među drugima, kakvi god oni bili. A nisu neprijateljski. U tom smislu, Silva, zapravo više lupa packe "usamljeniku" nego društvu, jer on, možda i u nesnalaženju, povlači više poteza koji ga udaljuju od grupe. Jednostavno, treba vremena da stvari legnu na svoje. I to, zajednički selfi, hepiendično, ako ne i auto-ironično sugeriše (s obzirom na pseudo-život na webu i naše potrebe za automatskim dokumentovanjem života).

Mnogo je zanimljivije baviti se Tylerom kao Tylerom, osobom, a ne predstavnikom. I tu Silvin film trijumfuje svojim duhovito orkestriranim izazovima.

Pre svega, Tyler, iz Silvine perspektive opasno liči na kliše. On sluša rep, spava sa onom "čarapom" na glavi, iz religioznijeg je okruženja (devojka je Katolkinja iz Portorika), ima aktivnijih socijalnih muka (majka njegove devojke muke muči s dijalizom, a on na početku filma, poput Sizifa, gura auto uz brdo), introvertniji je... Za razliku od njega, Silva ga, u svom bavljenju "nijansama" rasizma, ne pušta u grotlo belih pitbulova, već ga prepušta beloj dekadenciji" mladog belog čoveka (koji će verovatno izrasti u najopasnijeg predatora modernog društva- "odraslog belog čoveka koji misli da mu sve na ovom svetu pripada"). 

Dakle, ova samo-razmažena ekipa očigledno nema nikakvih rasističkih poriva, i to je kroz njihovu, skoro grotesknu, suprostavljenost sveže izabranom Trumpu (eho izbora je oko njih), biva, valjda svima, jasno. Ali, ona nema ni nikakvih, "neophodnih", "čula", koju PC trend nalaže, za potencijalno rasno osetljive teme. Oni će u (vrlo zabavnoj igri) tražiti od jednog od njih, pa potom i od Tylera, da izabranu rečenicu izgovori kao "crna tetka iz Nju Orleansa", nakon što je ista izgovorena na način "Indijanaca" i Bjork. Oni ne osećaju zašto Tyler oseća nelagodu da to tako izgovori, nakon što je i sam učestvovao u zabavi koju pružaju "indijanska" i Bjork interpretacija. Da budem iskren, ne osećam ni ja. Da budem još iskreniji, mislim da se i Silva pita "u čemu je problem?".

Odmah zatim, od Tylera će biti traženo da izmisli neki lažni Vikipedija opis "crne rupe" i on će se i toj igri prepustiti dosta nevoljno.

Tyler, zapravo, i nije naročito raspoložen za participaciju. Raskalašnost novih, belih drugara za njega je, opravdano, previše i on ne nalazi načina da se uključi. Čak u nekom trenutku postaje i skoro neprijateljski raspoložen za dalja insistiranja. Tek kad alkohol uđe u priču, muškarci će kroz "stereotipno" muške stvari uspeti da se izbonduju, ali stići će i trenutak kada đavo skoro odnosi šalu...

Silva nikada ne gura svoj film u nešto što bi bilo neuverljivo za postavljeni narativ i okolnosti, i mislim da su sva poređenja sa Get Out, dosta neumesna za stepen istrage koji je ovde sproveden. Silva insistira na tome da ako s jedne (bele) strane postoji izvesna grubost, sirovost u pristupu, s druge (crne) imamo izvesnu preteranu osetljivost i opreznost, i obema treba vremena da se iznivelišu za nešto što će biti obostrano prihvatljivo. Silva veruje da ima nade za dobre ljude, i on veruje da su prikazani sve dobri ljudi.

Otuda njegov hepiend nije lažan. Uprkos svojoj klišeiziranoj stilizaciji.

SELEKTAH: 8plus/10

PS Tek sam po završetku recenzije shvatio da se film zove TYREL, a junak TYLER, što je greška koju odmah na početku napravi (prečuje) i jedan od belih prijatelja. Vi sami odlučite da li sam, za šta i koliko zbog toga kriv.

PPS Zapravo, kad sam još malo razmislio, čini mi se da je sva poenta Silvinog filma u participaciji "osvešćenog" gledaoca, onog zatrpanog "brigom" o rasno osetljivim problemima, koji će to breme potom krenuti da traži i ubacuje tamo i gde ga nema. Silvin film je o muškarcima, opravdano "neosetljivim" ni na šta, kojima će gledalac (tj "društvo") sada ubaciti nešto čega, inače, nema i potom u svakom detalju početi da traži "rasnu dlaku u jajetu". To čini Silvin film, znatno, boljim i intrigantnijim. Korigujem ocenu, stoga.

NASTY BABY

Novi film najtalentovanijeg reditelja Latinske Amerike

Bio sam vrlo uzbuđen pre početka ovog filma. Jer Sebastian Silva je jedna od najviđenijih rediteljskih zvezda MMG-a.
I prvih pola sata, pa i 45 minuta njegovog novog filma, sa polu-internacionalnim kastom kao i prethodna dva, ali prvim u kome on igra glavnu ulogu, nije mi baš objasnilo čime ću se (i) ovde oduševiti.
A onda je priča neplanirano buknula, kao vatra posuta benzinom, gorela neko vreme i utihnula.
I ja sam shvatio.
Ja mislim da sam shvatio.

Nasty Baby je toliko "anti-PC" film da se to može tumačiti samo kao uspostava novog "PC" standarda. Ozbiljno provokativnog i radikalnog.

Silva igra Freddy-ja koji živi u jednoj, middle-class-hipsterskoj četvrti Njujorka, sa svojim momkom Mo-om. Koga igra Tunde Adebimpe, frontmen TV On The Radio (toliko o hipsterskim temeljima ovog filma). On već nekoliko puta neuspešno pokušava da svojoj drugarici Polly (Kristen Wiig) omogući da ostane u drugom stanju. Međutim, njegova sperma je malobrojna i tog posla će morati da se prihvati njegov momak. Kako bi sve troje postali roditelji, za čim Freddy i Polly najviše žude.

Ovom delu priče, i uopšte životu jednog gej para u Njujorku koji ima dileme oko zasnivanja porodice, kontriraju se susreti sa (crnim) beskućnikom Bishopom koji očigledno ima mentalnih problema, što samo daje krila njegovim rasističkim, seksističkim, homofobnim ponašanjima. Pored toga Bishop ima i lošu susedsku naviku da mašinom za raspirivanje lišća dejstvuje po kraju mnogo ranije nego što je to propisano.

Sve zajedno, dakle, liči na dva nepodnošljiva festivalska filma spojena u još jedan nepodnošljiviji. S jedne strane dramimo nad naporima troje ljudi da u klimi nelakog prihvatanja (dočaranu kroz Mo-ovu konzervativnu familiju) žive normalan život, a s druge vidimo kako prolaze ljudi odbačeni od svih, koji bez ikakvog socijalnog kompasa započinju i prekidaju komunikaciju sa sredinom oko sebe kako njima odgovara.

U mojoj predstavi Njujorka, beskućnici su, baš koliko i homoseksualci njegovi noseći temelji. U najmanju ruku- jedni od. Podjednako ugroženi, podjednako predmet projekata brojnih fondacija i kampanja. Podjednako u naporu da žive normalno.

Ono što Silva radi jeste da ih okreće jedne protiv drugih. I to što je beskućnik Bishop "lud" samo donekle opravdava njegovo ponašanje. On je simbol siledžijstva sredine i njenog "ludila". Isprva, Silva tera svoje junake da pokazuju razumevanje, ali u nekom trenutku, i u vrlo "senzitivnim okolnostima", jedan od njih podvlači crtu i...

Škakljivost te odluke i hladnokrvna sanacija njenih posledica (u kojoj opet učestvuje jedan "stari"/"oldskul" gej) najzanimljiviji su deo ovog filma i centar erupcije različitih moralnih tumačenja. Kakvu poruku Silva šalje? Uzmite pravdu u svoje ruke? Ne budite nemoćni? Ne trpite? Ili je pak čitav film smela i osorna kritika (već ponegde kritikovane) gej "neosetljivosti" na "tuđe" probleme? A sve prikazano sa istom onom naturalističkom uverljivošću sa kojom su nam do tog trenutka prikazivani i "najobičniji" trenuci njihovih života. Kao nastavak, ne kao "ekstenzija" takvog života.

Zaboravio sam da kažem da je celom dužinom filma, "negde između", provučen Freddy-jeva video instalacija "Nasty Baby" u kojoj je on zamislio da sebe (i svoje prijatelje) snimi kako se ponašaju  kao bebe. Ali od cele njegove elaboracije projekta, zapamtio sam samo da ne želi da bude "samozaokupljen kao Marina Abramović". Ostavljam vama da tumačite ulogu tog performansa u konstelaciji filma.

SELEKTAH: 8plusplus/ 10

SILVA MON AMOUR: MAGIC MAGIC

Drugi Silvin masterpis iz 2013.

To šta Silva ume sa malo glumaca na malo prostora malo ko ume. Majke mi.
Priča (ironično nazvanog) Magic Magic jednostavna je koliko i ona u Crystal Fairy i opet imamo vizuru stranca (opet Amerikanac) koji dolazi u Čile da poseti svoju rođaku. S tim što ovaj put pridošlicu ne igra Michael Cera (on je ovde već odomaćen nakon skoro tri godine boravka u zemlji), već fenomenalna Juno Temple. Ona dolazi da poseti rođaku Aliciju i da zajedno sa njom, njenim dečkom, njegovom sestrom i još jednim prijateljem (Cera) ode na obližnje ostrvo u vikendicu jednog od njih. Međutim, već na početku stvari se komplikuju i rođaka mora da se vrati u Santjago "da završi neke ispite", a Alicija sa potpuno nepoznatim ljudima nastavlja put.
Od tog trenutka pa sve do kraja, za Aliciju, put postaje jedna noćna mora koja je, paradoksalno, bazirana na njenoj sve fatalnijoj nesanici.

Silva od početka put obeležava momentima i detaljima koji dejstvuju kao zlosutni omeni (pleonazam?) i koji podjednako doprinose stvaranju vrlo neprijatne, preteće atmosfere, ali i formiranju "objektivnih okolnosti" koji će usmeravati i opravdavati narastajuće Alicijino ludilo. Alicija slučajno izabira "pogrešnu" muziku za putovanje nakon čega počinje njen hladan i zategnut odnos sa sestrom rođakinog dečka. Potom se elementi horora raspiruju kada društvo prvo uzme neko bolesno kučence u želji da mu pomogne, a potom ga ostavlja pored puta kad jaukanje ovoga postane nepodnošljivo. Okrutnosti i lakoća sa kojim se ljudi oko Alicije nose sa tim, kombinovana sa njenom anksioznošću i nedobrodošlicom koju joj priroda i ljudi Čilea pokazuju rezultira skoro Gaslight osećajem ludila.

Silva je HEBENI majstor postavljanja scene, hvatanja detalja iz prirode i ključnih fizičkih reakcija koje zajedno tvore perfektno preciznu krletku za ono što on želi da uhvati scenom. Veština njegovog baratanja psihologijama junaka odnosno dočaravanjem istih je nešto najimpresivnije što sam video na filmu poslednjih godina. Naročito lakoća sa kojom to postiže. Ken Russell, Weirov Picnic at the Hanging Rock, Winding Refn neki su od repera za kvalitet učinka glede atmosfere i psiholoških portreta likova.

Ipak, ono što najviše impresionira u ovom faux-hororu jeste Silvina okrutno hladna slika "moderne mladeži" koje nema trunku empatije, kako za druge, tako skoro ni za sebe. Na različite načine Silva pokazuje u kojoj meri njihova okrutnost testira sopstvene granice- bilo da bez razloga ubijaju životinje oko sebe, nemaju razumevanja za fizička i psihička stanja osoba koje su im bliske (dečko - rođaka), i to testiranje sebe i sveta oko sebe ide sve dok stvari ne završe, predvidljivo, fatalno. Magic Magic aludira na igru, zajebanciju, trik kome se ekipa prepustila i koji se završio neplanirano "neuspešno". Naravno, majstor to ne prikazuje elaborativno i prazno, Magic Magic vrvi od pažljivo postavljenih "klizavih terena" na kojima se naši sudovi o likovima legitimno mogu razići u opozitnim smerovima i čija asptraktnost samo dodatno doprinosi kreiranju osećaja, a ne poruke sa kojim ovaj film želi da nas ostavi.

Na svaki način impresivno.

SELEKTAH: 9plus/ 10

SILVA MON AMOUR: CRYSTAL FAIRY AND MAGICAL CACTUS AND 2012

Što Srbija nije u Čileu?

Crystal Fairy (i nešto kasnije apdejtovani naslov u) and Magical Cactus and 2012 je drugi fenomenalni film koji sam gledao u 2014.

To je film koji pokazuje da svi imamo kosmos u srcu koje je zarobljeno u telu okovanom boljom predstavom o tome šta nikada neće moći, nego šta bi moglo (samo) da pokuša.

Ne znam gde su se Cera i Silva upoznali, ali Crystal Fairy deluje kao plod njihove slučajne saradnje "kad si već tu" tipa. I autor nije mnogo bežao od onoga što mu je već tu- Cera igra Amerikanca koji zajedno sa svoja tri čileanska drugara kreće na mini-road trip Čileom, pre svega da na obali okeana proba halucinogeni skuvani kaktus (siguran sam da vi bolje od mene znate o čemu se radi). Njima se neplanirano pridružuje Amerikanka Isobel (njeno ime samo mi saznajemo), koja je svima ostala poznata kao Crystal Fairy, a koju je polupijani Cera kao-pozvao na nekoj žurci da krene sa njima. I dok su Čileanci opušteni, Cera je poprilično pritisnut "zapadnjačkim" nestrpljenjem da sve mora da ima svoju svrhu i da svi planovi moraju da se ostvare u predviđeno vreme. Crystal Fairy je njuejdžerka koja veruje u kosmos, kamenčiće, vegeterijanstvo, hranu bez soli, linkovanje sa prirodom i planetom... Ona je sve suprotno od Cere, dakle. I možda nije baš skroz Crystal Fairy, s obzirom da kad drugi ne gledaju ona cugne malo kokakole i kad se uplaši ne kaže da se zove Crystal Fairy već Isobel.

Crystal Fairy je film koji pokazuje šta neki ljudi (pre nego narodi ili tipovi ljudi) imaju, a neki nemaju, šta može da ih poveže, a šta da ih podeli. To je mini avantura o mini samospoznaji. Nenametljiva, duhovita i vrlo precizna studija o karakterima, koja deluje kao izimprovizovani free-flow. Više od svega i više od bilo kog prethodnog Cerinog filma ovo je i film koji pokazuje da se radi o odličnom glumcu koji može da izgura mnogo više nego što mu se poverava. Kada se uzmu neke stvari u obzir, muški protagonisti i žena koja je u centru njih, on pomalo podseća i na Y Tu Mabien, ali sa daleko skromnijim, zapravo, drugačije usmerenim, ambicijama i daleko boljim emocionalnim kvalitetom.

Crystal Fairy nije priča o "Čileu danas", u njemu nema ničeg "festivalskog", ovo je film toliko vanvremenski da je instantni klasik. On se bavi bazičnim ljudskim porivima i (ne)mogućnostima da se oni prevaziđu ili promene. On tretira Crystal Fairy kao mini-katalizatora za "priču o dečacima".

I čupava i dlakava Gabby Hoffmann je maestralna, i dok šeta svoj neukroćeni "buš" pred našim očima i dok je Silva tretira kao malu blesu. I na kraju filma ima nečeg toooliko tužnog u vezi sa njom. I avantura nema svoj veseli ili tihi povratak na staro. Silva ostavlja svoje junake na plaži. Neki spavaju, a neki shvataju. Novi dan, ali za neke stvari je kasno. I neke stvari su se desile. Juče.

Neugledan i čudesančudesan film.

SELEKTAH: 10/ 10

SILVA MON AMOUR: OLD CATS

Tango čileano

Sebastian Silva je (nakon četiri odgledana filma, mada je ovaj ko-režija sa Pedrom Peiranom) definitivno moj novi najomiljeniji reditelj. A njegovi filmovi su mini-prototipovi filmova kakve najradije volim da gledam. Realističke avanturice zarobljene u ne mnogo lokacija, sa likovima iz kojih u naoko vrlo običnim situacijama (pre nego zapletima) na površinu izviru njihovi pravi sadržaji. To su filmovi tužni, veseli, depresivni, optimistični, pametni, vrlo pametni, puni detalja koje je lepo primetiti. I vrlo su evropski. Ali ne sasvim.

Isadora i Enrique su dvoje staraca, u debelim penzijama, više srednje klase, koji žive u svom lepom stanu sa dve debele mačke (mačke=praseta sa mačjom dlakom). Enrique je Isadorin drugi muž, to saznajemo kasnije, ali ne i gde je njen prvi muž. Radnja filma odvija se u jednom danu, jednog popodneva, zapravo, kada, nakon posete Peruu, dolazi da ih poseti Isadorina ćerka Rosario, inače lezbijka. Rosario je propala glumica, navučena na kokain, koja posete majci uglavnom koristi da joj iskamči neke pare. Ovaj put namislila se da joj stara prepiše stan, a da njih dvoje (staraca) pređu u neki drugi, negde drugde, u prizemlju.

Stara Isadora, nekada očigledno žena od ogromnog samopoštovanja teško podnosi sve težu i fizičku i mentalnu pokretnost. Svađa sa Rosario samo izbacuje na površinu talog njihovog nepostojećeg odnosa koji sjebana Rosario dokazuje time što pita majku da li ima ijednu jedinu uspomenu na njih dve. Mnogo kasnije Isadora će se setiti jedne, ali videćete, biće to još bolnije, prekretno iskustvo.

Ono što Silva na kraju kroz jedno "nadrealno" iskustvo uspeva da kreira zapravo jeste jed(i)na uspomena koju će majka i ćerka imati, bez da su toga sada svesne, a bez sumnje jednog dana će to biti. Barem jedna od njih.

Glavna glumica, Belgica Castro, je do te mere briljantna i posvećena svojoj ulozi da briše granicu između fikcionalnog i dokumentarnog, a sa izuzetkom malo više soupoperastog Enriquea svi su odlični (Rosarijinu ljubavnicu, Huga, igra Catalina Saavedra, od ranije poznata kao La Nana).

Impresivno je na bazi koliko klišea i/ili viđenih situacija u životu i drugim filmovima Silva uspeva da stvori autentično iskustvo, da nabifla emocije i humor i da sve to, s razlogom nazove "stare mačke", jer u tom filmu su svi stare mačke, na ovaj ili onaj način.

Realizam je besmrtan.

SELEKTAH: 8plus/ 10

SKYFALL

Jedan dobro zamišljen i ne baš najsrećnije realizovan jubilej

James, dakle, puni 50. Čak tri scenarista (dva veterana serijala Neal Purvis i Robert Wade i "gostujući" John Logan poznat po Gladiator i Last Samurai) prihvatila su se jubilejizacije Bondovog lika i dela. Po meni, postavili su sasvim logično pitanje- ima li 007, kao prototip hladnoratovskog oružja, smisla u ovim "globalnim vremenima" u kojima digitalni dugmići povlače više odluka nego stotine hiljada živih ljudi. Prateća pitanja o Bondovoj psihičkoj i fizičkoj spremi za obavljanje ovog "mladalačkog" posla efektno su provučena da pročačkaju Bondovu samouverenost. Sam zaplet, koji je uvek permutacija iste formule- zlikovac želi da naudi svetu, Bond mora da ga spreči, a tu je prvo jedna cica (koja pogine) i druga cica (koja ne pogine) da ulepša odbranu dobra, uz prateći set vatrometa akcije. Baš kako nas je Craigov(ski) Bond navikao- akcenat više nije na nadbondavanju bonda (gde je Brosnanov Bond dosegao sam vrh, rekao bih), nego na pojačanoj karakterizaciji junaka, dramski potkovanijoj akciji i vestern muškosti. Što se ovog poslednjeg tiče, novi "Bond" (mislim na film) je otišao najdalje prikazujući "novo globalno/digitalno doba" kao feminiziranu (skoro gej) aktivnost koju mogu da sprovode i sekaperse poput negativca Silve (Javier Bardem). Što se drame tiče, ona je vraćena u matericu, prvo kroz borbu dva "sina" oko/za/protiv majke (M) koja ih je obojicu izdala, drugo kroz Bondov bukvalni povratak korenima i cementiranje Škotske kao integralnog dela Britanije (eat that, budući izbori u Škotskoj!). Po meni jedini peh u ovako postavljenom procesu bio je angažman, "lajmija", Sama Mendesa.

Mendesovo nesnaženje u materij/materijalu očigledno je već od uvodne sekvence koja "postavlja" ceo film. Nakon militavo odrađenog jurenja ulicama Istanbula prelazi se na efektni moto-kros njegovim krovovima, da bi samo par minuta kasnije Bond bagerom gazio jedan od stubova nemačke industrije (WV bubu), nakon čega sledi jedna duuuga sekvenca šibanja na krovu voza za koju nije jasno da li pravi omaž ili redefiniše ikonografsku scenu akcije (koja nekako deluje kao standardni momenat Bondovog filma), i koja na kraju ne uspeva da bude ni po čemu drugačija u odnosu na ranije postavke. Opštem uzbuđenju ne pomaže ni potpuni miskasting neupečatljive i previše bibisijevske Naomi Harris (kao agentice Eve), koju ćemo, nažalost, viđati i u narednim filmovima.

Nakon toga, dolazi ono za šta je Mendes izgleda pozvan- da postavi i u okvirima Bondovske realnosti učini opipljivim Bondov osećaj da ovaj poziv više nije za njega, počevši od (emocionalne) izdaje koju mu je M priredila, preko prevremene sahrane, urušavajućeg samopouzdanja i zdravlja, i, naročito, naznaka novog doba oličenih u vidu Mallory-ja, novog MI6 supervizora (Ralph Fiennes), koji smatra da M više nije dorasla zadatku. Za Mendesa je ovo rutinski posao i on je kao takav odrađen. U ostalom, deluje nekako neprimereno baviti se brigama ostalih kada Bond izgleda kao da je oboleo od AIDS-a. Neplanirano, Mendes nam otkriva i da Craigov talenat ne prelazi mnogo van ledenog mišičijeg izgleda i suženih očiju i da je on zapravo odličan Bond za dajhardovske zadatke, ali ne i za šekspirolike motive. Međutim, Craig, barem, biva pošteđen dramskog izmotavanja kao Javier Bardem, koga Mendes nije uspeo da postavi ni kao stripovskog negativca, neo-Hannibal Lectorski pomerenog psihopatu niti kao sekapersastog osvetnika koji se poput Heathcliffa vraća u škotski hajlend da traži osvetu, već mu je ponuđeno da bude sve to troje. Kruna je uspešno izbegla da jedan takav izdajnik bude iz njihovih redova, pa je Silva jasno i precizno imenovan kao Tiago Rodriguez, čime je samo delimično ublažen bol slušanja Bardemovog nesavršenog engleskog. Konačno, čak i u najupečatljivijim scenama (kada skida lažne zube) gledalac je morao da se pita, zar po godinama i fizionomiji i po trudu da na njega liči svemu ovome ne bi više odgovarao Christopher Walken.

Mendes se poigrao efektno sa nekim "Bondovskim momentima", a sa nekima nije nikako. Među uspešnije spada omaž samoj Imperiji i njenoj nekadašnjoj slavi sa bekstvom starim, dobrim Aston Martinom koji se u novije vreme izgubio kao Bondovo vozilo ustupajući mesto proizvođaču koji producentima filma najviše plati. A nema ni Heinekena više, već je tu promućkani martini. S druge strane, Skyfall ozbiljno manjka "Bondovim curama" koje su vremenom postale ključni momenat filma, koliko i prezentacija Q-ovih majstorija. Francuskinja Berenice Lim Marlohe, kao prostitutka Severine, jedva da ima desetak minuta na filmu, a u trenutku kada neviljemtelovski najebe Mendes Bondu ne dopušta ni reda-radi oproštaj. Bezbojnu Naomi Harris sam već spomenuo, ali ona je Bondovska cura koliko i M. Glede naših očekivanja. Kada je u pitanju akcija, Mendes je ozbiljno podbacio pre svega neuverljivošću čak i unutar Bondovske "fantastike". Scena u kasinu je troma koliko i ona gušterolika stvorenja, a neverovatna koliko i činjenica da jedno takvo mesto čuvaju samo tri čuvara. Uprkos genijalnom setingu Silvinog skrovišta (i dalje ne znam da li to zaista postoji ili je CGI) deluje skoro cinično da bi jedan takav genije branio isto sa manje od deset ljudi, a da ga je Bond prevario upotrebom istog onog eplovog radija koji Liam Neesen koristi u Taken 2. A možda je baš to što svako svakoga može naći zahvaljujući takvoj zajebancijici Mendesova poruka "Bondovom dobu". Možda. Samo finale, koje je mastermajnd Silva godinama planirao svodi se na nasilnički, "francuskim stilom" dat, upad u zgradu vlade i pucačinu najjalovijeg tipa. Muški. Ali ne znamo zašto.

Kako sam Bond kaže, on je tu da uskrsne, i zato se vraća tamo gde je on počeo (Skyfall je ime farme/sirotišta/wassever gde je odrastao), simbolično ostaje bez "roditelja" koji ga je podigao i na kraju filma pred Mallory-ja staje kao Bond nove generacije. Isti, stari, samo sa novim samopouzdanjem. Otuda treba očekivati da će naredna dva Bonda biti više Quantum of Solace-povratak redovnim obavezama, nego neki dalji pokušaji dramtizacije Bondovog lika i sveta oko njega. Jer za ovo kratko vreme (Casino Royale - Skyfall) Bond je očovečovljen više nego što smo mislili da može da bude, sada nas zanima šta je ostalo od "Bonda" i šta će biti urađeno s tim.

SELEKTAH: 005/10

MOĆ VEŠTICA

svake srede od ponoći na Radiju B92 (92.5FM ili http://www.b92.net/)

plejlista za 22. jul 2009.



uputstvo za upotrebu> IZVOĐAČ pesma Izdavač. Album

WALKER BROTHERS electrician Silva Screen. OST Bronson
YOUSEF africa Circus. A Collection Of Scars & Situations
LILY ALLEN 22 (acoustic) Bootleg.
TWO-MINUTE MIRACLES conjoined Weewerk. Weewerk Is 6
GEORGIA’S HORSE as it stops raining Fire. Mammoth Session

BOTTLE ROCKETS give me a room Bloodshot. Lean Forward
FLAMING LIPS silver trembling hands Warner. Embryonic
TINY VIPERS time takes Sub Pop. Life On Earth
SMOKE FAIRIES living with ghosts Music For Heroes. 7”
APOSTLE OF HUSTLE perfect fit Arts & Crafts. Eats Darkness

WASHINGTON PHILIPS mother’s last word to her son Mississipi. What They Are Doing In Heaven Today
LORD CUT-GLASS holy fuck! Chemikal Underground. Self-titled

MV FUCKED UP>
JASON MRAZ & COLBIE CAILLAT lucky Atlantic. 7”
MAX RAABE & PALAST ORCHESTER blue (da ba dee) BMG Ariola. Super Hits
SANTA DADS ymca Wildfirewildfire. Anima Mundi

JOKER’S DAUGHTER chasing ticking crocodile Domino. The Last Laugh
SHARON VAN ETTEN consolation prize Language Of Stone. Because I Was In Love
MALAJUBE les collemboles City Slang. Labyrinthes
jj ecstasy Sincerely Yours. jj N.2
MAGNOLIA ELECTRIC CO shiloh Secretly Canadian. Josephine

GRAFFITI ISLAND head hunters (demo).
PHOSPHORESCENT can i sleep in your arms Dead Oceans. To Willie
THINK ABOUT LIFE the wizzzard Alien8. Family
CASS MCCOMBS one way to go Domino. Catacombs
POCKETBOOKS camera angles Slumberland. Flight Paths

MOĆ VEŠTICA 16.09.2014 : The Calmback

Moc Vestica 16.09.2014 : The Calmback by Mislitemojomglavom on Mixcloud

Howling - Smells Like Teen Spirit

Rizzla + Blk.Adonis - Battyjack (Extended Mix) (daunlouduj besplatno ovde)

Interpol - The Depths

Kutmah - Noise in my Brain

Alraune - Exordium

Generationals - Gold Silver Diamond

Kate Bush - Suspended In Gaffa

The Afghan Whigs –Matamoros (Live in London - ElectricBallroom, July 15 2014)

Lil' Herb & Lil' Bibby - Play They Role

She Keeps Bees - Raven

The Fall - E.S.P. Disco (Psychic Dancehall alt vers)

Vessel - Drowned In Water and Light

Brotherhood – Stolen Mind

Clay Rendering - Fire Is Fall's Rose

Lower Plenty - Concrete Floor

Burial - Come Down To Us

Cousins - At Odds

FKA twigs - Hide

Vampire Weekend - Time to Say Goodbye (Con te partiro)

Lil Silva - Kimmy

Austin - I Get High (Munchies Mix)

Miranda Sex Garden - Gush Forth My Tears (A Capella)

Pulp - Common People (Motiv 8 radio edit)

NAJBOLJI FILMOVI 2018.

Verovatno sam nešto zboravio. Verovatno ću nešto tek odgledati. Verovatno će se nešto menjati ovde. Stay tuned.


1. CAPERNAUM, r. Nadine Labaki
2. SICARIO: DAY OF THE SOLDADO, r. Stefano Sollima
3. HEREDITARY, r. Ari Aster
4. THE KINDERGARTEN TEACHER, r. Sara Colangelo
5. THEY'LL LOVE ME WHEN I'M DEAD, r. Morgan Neville
(6.) GIRL, r. Lukas Dhont
7. LORDS OF CHAOS, r. Jonas Akerlund
8. THEY SHALL NOT GROW OLD, r. Peter Jackson
9. PRIVATE LIFE, r. Tamara Jenkins
10. SUSPIRIA, r. Luca Guadagnino
11. FIRST MAN, r. Damien Chazelle
12. MONSTER HUNT 2, r. Raman Hui
13. THE WILD PEAR TREE, r. Nuri Blige Ceylan
14. SORRY TO BOTHER YOU, r. Boots Riley
15. THUNDER ROAD, r. Jim Cummings
16. TYREL, r. Sebastian Silva
17. ASH IS PUREST WHITE, r. Jia Zhang-Ke
18. BLACK PANTHER, r. Ryan Coogler
19. OVERLORD, r. Julius Avery
20. CLERGY, r. Wojtka Smarzowskiego
21. A QUIET PLACE, r. John Krasinski
22. JUSTICE LEAGUE, r. Zack Snyder
23. THE MAN FROM MO'WAX, r. Matthew Jones
24. THE WIFE, r. Bjorn L. Runge
25. LE MONDE EST A TOI, r. Romain Gavras
26. THE NIGHT COMES FOR US, r. Timo Tjahjanto
27. THREE IDENTICAL STRANGERS, r. Tim Wardle
28. DYING TO SURVIVE, r. Muye Wen
29. ISLE OF DOGS, r. Wes Anderson
30. 22 JULY, r. Paul Greengrass
31. UNDER THE SILVER LAKE, r. David Robert Mitchell
32. DONBASS, r. Sergey Loznitsa
33. AN ELEPHANT SITTING STILL, r. Bo Hu

MOĆ VEŠTICA 12.07.2016: All We Can Do Is Shit And Wait

Nilufer Yanya - Hey (Pixies cover) (Whitelabel)

Methyl Ethel – Obscura (4AD) - Oh Inhuman Spectacle

Shura - Tongue Tied (Interscope) - Nothing's Real

Lola Colt - Dead Moon Jeopardy (Black Tigress) - Twist Through the Fire
Randomer – Sheen (Blueprint) - Structures And Solutions: 1996-2016

Kitchens Of Distinction - Escape! (Cherry Red) - C87
Aldemaro Romero Y Su Onda Nueva – Irene (Soul Jazz) - VENEZUELA 70
Let's Eat Grandma - Sax in the City (Transgressive) - I, Gemini

TERRY - Bring Me The Bomb (Upset the Rhythm) - Terry HQ
Bjarki - The Lover That You Are (Trip) - "B"

Jean-Michel Jarre & Pet Shop Boys - Brick England (Columbia) - Electronica 2: The Heart of Noise
Maarja Nuut - Kiik tahab kindaid (Self-released) - UNE MEELES
O.V. Wright - Everybody Knows [The River Song] (MCA) - The Soul of O.V. Wright

DJ MARFOX – 2685 (Principe) - Chapa Quente
Sarah Jarosz - Lost Dog (Sugar Hill) - Undercurrent

Roisin Murphy - Ten Miles High (PIAS) - Take Her Up To Monto
Soda Fountain Rag - I Go Too Far (We Were Never Being Boring) - Extra Life
Big Deal - Still My Dream (Fat Cat) - Say Yes

Alicia Keys - In Common (Lil Silva Remix) (RCA) - In Common (The Remixes)
Mitski - Once More to See You (Dead Oceans) - Puberty 2
Aphex Twin - Cheetah7B (Warp) - Cheetah EP

Bonny Billy & The Picket Line - Ohio River Boat Song (Drag City) - Funtown Comedown
Methyl Ethel - Idée Fixe (4AD) - Oh Inhuman Spectacle
Truss – Wonastow (Blueprint) - Structures And Solutions: 1996-2016
Luka Činč – Pokret (Bandcamp)

Hazel O'Connor - Will You? (A&M 7”)

ŠTA SMO GLEDALI POSLE PRAZNIKA. I ZAŠTO.

Po povratku na radne zadatke, odlučio sam da mentalni raspust produžimo do 20. januara i probamo da nepotrebno damo nadu još nekom holivudskom užasu. Pred vama su filmovi uz koje smo patili.

MAZE RUNNER: THE DEATH CURE (r. Wes Ball)

Ovo je, iz nekog razloga, tinejdž-htela-bi-da-bude-nova-Hunger-Game-franšiza zanimljiva samo Žozefini, zbog čega smo prinuđeni da je gledamo. Iako sam joj pretio da ću je zaliti kofom vode ako zaspi tokom projekcije, ona je, naravno, kolabirala posle manje od sat vremena, a ja sam ostao budan. Sa daljinskim u ruci. I prstom na ubrzanom premotavanju.
Baš kako sam i mislio, Wes Ball je i treći deo ovog serijala uparadio tako da nit' smrdi, nit' miriše ičim posebnim, da se kotrlja prema svom superpredvidljivom kraju, i jedino što "sve što smo već sto puta videli" ruži jeste ne-baš-hepiend, jer Kaya Scodelario izvisi za ukrcavanje u avion-hopter i završi u plamenom dnu zgrade koja se ruši. Primili ste k znanju spojler? Dakle, Kaya i.z.g.i.n.e. na kraju.

SELEKTAH: kill me/10


PEPPERMINT (r. Pierre Morel)

Od reditelja koji je sa Taken praktično izmislio čitav jedan podžanr akcionog filma i reanimirao karijere mnogih holivudskih matorana stiže nam skoro isto to "samo sa ženom u glavnoj ulozi". Dakle, nakon što joj banda pobije muža i dete, Riley North (ne-tako-matora Jennifer Garner) uzima petogodišnji sabat, putuje po evropi i, kako vidimo na You Tube snimku, učestvuje u ilegalnim kiks-boks tučama, nakon čega se, "spremna za zadatak", vraća da se osveti svima koji joj nisu pružili pravdu. Scenario je pružio daleko više materijala za jednu vrlo sirovu i oporu akcionu dramu, ali Morel je sve pretvorio u B-film koji neprekidno tom ambicijom pokušava da opravda svoje tragične propuste u priči i režiji. Jennifer Garner takođe ostaje neiskorištena, baš kao i njen solidan osećaj za crni humor.

SELEKTAH: 3minus/10


DEATH WISH (r. Eli Roth)

Strateški pametan i očekivan potez Holivuda i Elija Rotha, da rimejkom povampire film koji je u suštini preteča "Taken" žanra. Samim tim, autori su se, hteli-ne hteli, obavezali na diskusiju sa originalnim ostvarenjem, a to je nešto što se ovde nije desilo. Roth za glavnu ulogu kastuje, u kontekstu Holivuda, "najlažnijeg", od svih "akcionih" glumaca, Bruce Willisa, da iznese jednu surovu i realističnu priču o uzimanju pravde u svoje ruke. Očekivano, u ovoj verziji ćerka se oporavlja, ubistva supruge i ranjavanje ćerke ostaju iza zavese, ali zato "gore" tokom osvete curi iz Rotha kao da ima epileptične napade Hostela. Film ne donosi ništa novo u moralnom smislu, što, iz današnje vizure Holivuda, može biti retrogradno i, samim tim, kontroverzno. Jedini inovativan i neiskorišten trenutak je pojava "kopiketa" Kersey-a, kao posledice našeg "umreženog" sveta. Pored toga Rothov rediteljski postupak u više navrata aludira da iza napada na, ovaj put, hirurga Kersey-a stoji njegov brat, ali na kraju filma ništa od toga ne bude, te slutim da je taj rasplet ostao na podu u montažnoj sobi. Još jedan markantan ćorak za Willisa.

SELEKTAH: 3/10


TAG (r. Jeff Tomsic)

Bioskopski debi Jeffa Tomsica svakako treba pozdraviti kao parče džekesovskog hedonizma koje ne pretenduje previše da se samo objasni. Urađen prema istinitoj priči (videćete posle zašto ovo pominjem) on se bavi grupom prijatelja koja već 30 godina mesec maj posvećuju igranju "Šuge". Bez obzira gde žive i šta rade, oni se trude da prošlogodišnju "šugu" prenesu na drugoga i to čine sa upornošću i ludošću koja je više puta sažeta u izreci (navodno Benjamina Franklina) "da čovek ne prestaje da igra igre zato što je star, već stari zato što je prestao da igra igre".
Kada na kraju vidite kako izgleda "stvarna ekipa", možda ćete kao i ja videti, zašto je ovaj simpatični film slab u poređenju sa onim koji je mogao da bude. Prvo, nisam poverovao u ovu ekipu. Drugo, Jeff se nije potrudio da je individualizuje mimo neuverljivih elementarnih razlika (jedan je crnac, drugi biznismen, treći šmeker...). Nepotrebno je stavio fokus na takmičenje cele ekipe sa jednim od njih koji nikada, za 30 godina!, nije bio "šugica" i time ono što je zanimljivo kao realnost nepotrebno gurnuo u nešto što je tanak filmski sadržaj. Na stranu što je film dobrim delom Wedding Crashers.

SELEKTAH: 4plus/10


BAD TIMES AT THE EL ROYALE (r. Drew Goddard)

Cabin In The Woods je bio odličan. Postmoderan. Raspoložen da raštimuje žanrovske postulate. Nešto slično namerio je i Bad Times, samo sa teatralizovanim tarantinovskim već-postmodernim ansambl trilerom. I nije odličan. Dva sata i dvadeset minuta na momente su nepodnošljivo prepuna ispraznim pričama i napornom stilizacijom. Bad Times, zamišljen kao kompilatorska alegorija šezdesetih u Americi, sa svim bitnim toposima kultur-istorije (Mansonoliki kultovi, Watergateovana prisluškivanja, eho Vijetnama, rasne tenzije), čak ni povremeno duhovitim i impresivnim flešbekovima ne uspeva da razmrda svoj tromi hod, činjenicu da u jedno mesto sabijeni događaji moraju da se smenjuju naizmenično, jer autor ne ume da paralelene tokove učini naročito verovatnim (otuda nema nikave tenzije u filmu). Rezultat je film koji puca na to da bude retro-post-moderan (er to može?), ali zapravo deluje anahrono i neinspirativno. Čak i Jeff Bridges.
Jeidno je muzika sjajna.

SELEKTAH: 4/10


NIGHT SCHOOL (r.Malcolm D. Lee) 

Postaje interesantno u Holivudu. Pošto je "belcima" sve zabranjeno, pošten gledalac po komediju sada mora da ide u radnjice "zaštićenih manjina", jer niko se ne usuđuje da tu, "nakon oslobođenja", počne da zavodi novi PC poredak, pa ono čemu smo se svi slobodno smejali tamo i dalje obitava. Kad kažem "ono", mislim smešne stvari. U ovoj komediji Kevin Hart igra talentovanog prodavca koji da bi dobio posao u prestižnoj Wall Street firmi, i sačuvao svoju prestižnu ribu, mora da se vrati i krijući završi srednju školu. Učiteljica je tvrda, ali poštena Tiffany Haddish, a ono zbog čega treba gledati ovaj film su preostalih 6 polaznika noćne škole, koji su znali da nisu "zvezde" ovog filma i da će morati da se potrude da zasluže našu pažnju. Hart i Haddish šmiraju čak i za afro-američke standarde, viceva s prdenjem i kenjanjem je previše čak i za afro-američke standarde, a sočnost ovoj priči, kao što rekoh, daje eksplikacija "Amerike u malom" raspoređena u ostalim učenicima, među kojima Romany Malco i Mary Lynn Rajksub briljiraju.

SELEKTAH: 4plus/10

INCREDIBLES 2 (r. Brad Bird)

Iako bih mogao da se nazovem solidnim fanom Brada Birda, možda najviše zbog ovog serijala, i ako objektivno mogu da sagledam zašto je I2 bolji film od sličnih pa i mnogih drugih, igranih, superherojskih, bojim se da sam ovom radije dočekao kraj nego i jednom Birdovom. Iako je on hrabro podelio radnju, na majku koja superherojski ratuje po gradu i oca koji superherojski ratuje kod kuće, s decom, možda sam bio zasićen retro-futurističkom (Man From UNCLE) stilizacijom, predvidljivim raspletom nepostojećeg zapleta i činjenicom da film "uprkos svemu" ostaje u "sigurnim" granicama definisanog "diznijevskog" unutar Pixar estetike- ne rizikujući previše, zapravo. Što je MO većine Diznijevih produkata, bilo da idu pod matičnom kućom ili Marvelom, a sada i Pixarom. Polna restrukturizacija, u skladu sa trendovima, delovala bi provokativno da su šezdesete u toku, ali Pixar je već toliko puta pokazao da ne poštuje "društvene norme" animiranih ostvarenja, koja bezobrazno kaskaju za vremenima u kojima nastaju. I2 izgleda kao film za široku publiku, ali ne nudi mnogo Pixarovim fanovima.

SELEKTAH: 6/10


MILE 22 (r. Peter Berg)

Najveći problerm ovog filma je što ga je Peter Berg nepotrebno režirao kao tehno triler u odnosu na koji (nešto što je za mene esencija tog žanra) Enemy Of The State izgleda kao azijski arthaus. Berg se bukvalno iživljavao brojem kadrova po sekundi do nivoa gde bavljenje tematikom dovodi do parodije nemogućnošću gledaoca da radnju isprati. Pored toga, iako mu špica posvećuje najveću pažnju, James Silva (Mark Wahlberg) ne uspeva da se nametne kao okosnica ovog filma, već kao jedini preživeli član tima. Uvodni deo koji postavlja priču oko otetog cezijuma i napora specijalnog tima da u saradnji sa indonežanskim tajnim agentom koji se predao dođe do rešenja je overdouz ekrana, info-grafika i montažnih rezova. Kad transport agenta na put do aerodroma dug "22 milje" počne, tada počinje i urnebesna akcija u kojoj se vidi šta Berg nije još više prepoznao kao suvo zlato ovog filma- a to su pucačine, tuče i impresivne akcione sekvence. Broj kadrova ne uspeva u potpunosti da zamaže oči pred tanušnom radnjom i još lošije elaboriranim zapletom, niti da osveti koja je u srcu ovog filma da epski i emocionalni naboj koji zaslužuje, kao primer potpune privatizacije države zarad ličnih ciljeva. Ali, neće vam biti dosadno.

SELEKTAH: 6/10


THE CHRISTMAS CHRONICLES (r. Clay Kaytis) 

Nisam gledao Kaytisov debi, The Angry Birds Movie, ali sam prilično siguran da je Kaytis odrastao uz "najveće hitove" Chrisa Columbusa, čijoj unikatnoj mešavini Hughesa i Spielberga, ovaj film najviše duguje, pre svega svojim duhom. Netflix u prenaseljenom terenu "božićnih filmova" nalazi nišu u eksploataciji još jedne ItsAWonderfulLife poruke gde posrnuli glavni junak pronalazi optimizam i snagu u "duhu Božića". Ovaj put, porodica u kojoj je proslava Nove godine bila i "događaj godine", pre svega na tatinu inicijativu, trpi dramatičnu promenu usled tatine iznenadne smrti. Stariji brat, tinejdžer, se okreće kriminalu, a mlađa sestra slučajno na starom tatinom snimku vidi Deda Mrazovu ruku kako ostavlja poklon. To inicira da brat i sestra špijuniraju njegovu posetu njihovom domu, da potom sabotiraju njegov posao i pridruže mu se u "spasavanju Božića"... Da, priča dosadna kao smrt solidno oživljava u modernom ruhu i duhu Kurt Russellove interpretacije Deda Mraza, osavremenjenoj i duhovitoj interpretaciji Mrazovog posla, kolica, poklona, jelena, pristupa ljudima... Maloj deci je većma bilo interesantno što je za ovaj tip filma više nego dovoljno.

SELEKTAH: 6/10

DYING TO SURVIVE (r. Muye Wen)

Pominjao sam vam ovaj film kad sam pisao o Crazy Rich Asians. Ovaj je onaj film koji je zaradio pola milijarde u Kini i postao najgledaniji film ikada tamo. I uopšte nije loš film, čak naprotiv. Iako se kompromis s vladom Kine vidi u pokajničkom finalu i pretvaranju robinhudovskog rada glavnog junaka u "buduće planove vlade", to su sitne i nebitne stvari (pa čak i ako su "populističke", a nisu!) u odnosu na činjenicu da je najgledaniji film u najmnogoljudnijoj zemlji (u tranziciji) film o sitnom preprodavcu indijskih melema koji postaje ilegalni distributer indijskog leka prekopotrebnog obolelim pacijentima, koji u domovini košta i do 40 puta više! Wen u glavnom junaku, koga igra sjajni Zheng Xu, ima istog dobrog-namćorastog-luzera sumnjičavog moralnog profila kakvog je Joon-ho Bong kreirao kroz "svog" Kang-ho Songa. Dying To Survive najvećim delom izgleda kao vitalan i neobično pitak festivalski film, i lagano se od socijalne komedije pomera ka melodrami. Transformišući svog junaka od tranzicionog preduzetnika u biznismena "Nove Kine" on pokazuje kako svi imaju obavezu da ne izgube "ljudsko" u tom procesu. Druga stvar koju Wen uspešno dočarava jeste (i dalje) univerzalna ljudska potreba za pravdom- koja poput neke fizičke sile biva univerzalno priznata bez obzira na pojedinačne stavove o njoj ili spremnost da se ona prihvati i poštuje. U Wenovom filmu kineska vlada lukavo "prihvata i poštuje pravdu" i ispada moralnim pobednikom iako je suštinski jedina kriva za problem kojim se film bavi. Ali njena spremnost da pravdu poštuje je ono što joj kupuje mesto u srcu naroda.
Još jedna superinteresantna stvar u ovom filmu jeste koliko on koristi holivudske formule i obrasce da ispriča priču skoro stoprocentno ostajući u žanru sličnih holivudsko-oskarovskih drama u kojima Erine Brokovich "slobodnog sveta" čine nadljudske napore da ga učine još boljim. Ili je holivudski film patentirao univerzalnu formulu filmskog pričanja ili je kineska publika, pa još u tolikom broju!, na nju svikla i bez problema je, kao šesnaestosatni radni dan u fabrici Ajfona, prihvata kao deo svoje "stvarnosti".
Vrlo, vrlo interesantno dešavanje.

SELEKTAH: 8/10