Treba učiti od Makedonaca, rekao bih.
Više od svih eks-jugoslovenskih nacija, a u domenu alternativnijeg pop/rok zvuka, od osamdesetih na ovamo, oni su najbolje uspevali da kreiraju unikatan i u isto vreme moderan "zvuk" (da tim terminom pokrijem celokupan impakt njihove muzike), koji je u isto vreme vrlo elegantno i često vrlo intuitivno nosio "nacionalni gen" tamošnjeg muzičkog nasleđa, a s druge strane pronalazio načina da se uklopi u aktuelne žanrovske trendove.
Makedonska muzika je uspevala da podjednako uspešno bude "i iz Makedonije" i da "zvuči moderno i aktuelno, ili progresivno" kao da dolazi iz dela sveta gde se stvarno nalaze originalna ili nova "izvorišta".
Makedonci su avanturisti koji su svoj dom, poput puževa, uvek nosili sa sobom, i imali su vrlo zdrav i vrlo emocionalan odnos prema svojoj tradiciji.
U mom svetu to su bili Mizar, Arhangel, Anastasia, a sad su čitava ova ekipa oko Vaska i Balkan Veliki etikete i ekipa oko izdavačke kuće Šarla.
S terena stare Jugoslavija Videosex su tako nešto uspevali, s tim što su "granice" Slovenije sa "Zapadom" bile daleko neoštrije.
Danas, van Makedonije tako rade Valentino Bošković, delom i Žen i Šećer, u Srbiji Ensh, Igralom, na kamenjima...
Sigurno sam zaboravio nekoga, ali poenta rečenog nije ni bila da (se) prebrojim(o).
Treba učiti od Makedonaca.
Pikolominija, koga mama zove David, i čije sam ime dugo pisao bez prvog "o", sam upoznao kao polovinu dueta Telemama & Pikolomini na njihovom fantastičnom prvencu Kratok album za dvajca (takođe Šarla). A potom se druženje nastavilo i na njegovom samostalnom EP-iju Deva EP.
Od njegovog prvog (solo) albuma koji slušam (prethodna dva (?) sam propustio da čujem, ali radim na tome) sam očekivao mnogo. Naročito zato što je stigao sa vrlo hvalospevnim preporukama.
Da budem iskren, tokom prvih par slušanja, Bela ptica, crn bran nije uspeo da odgovori na očekivanja. Brzo mi je promicao, pesme su slabo uspevale da se kandžama uhvate za mene, da me raskrvare. Pa sam bio i prestao da ga slušam. U panici. Da možda nije do mene...
A zapravo, mnogo toga se dešava na ovom albumu, iako tako ne deluje. Iako kroz naše uči protiču elektro-šlageri natopljeni makedonskom melanholijom, čini mi se da kada bi svaku pesmu rastavili na zvukove, da bi od tog materijala mogli da pravimo daleko "izazovnije" i avangardnije kompozicije, sa nizom "štokhauzenovskih" zvukova i džez nota rasutih svuda naokolo. Pikolomini je napravio elektro-pop album koji protiče milo, sneno i nostalgično kao najbolje stvari s aktulenog izdanja (Volare) Benjamina Biolaya (koji bi mi bio prva referenca za ono što Pikolomini mnogo bolje radi), ali koji je promišljen od strane vrlo zajebanog kompozitora i aranžera, vrlo naslušanog, raspoloženog za muzički avanturizam.
Zato je možda slušati Belu pticu, crnog brana lakše nego zavoleti ga, zato što ga stvarno slušati, stvarno čuti sve što se tokom pesama dešava, nije lako.
Primera radi:
u uvodnoj O Gragani smo u specifičnom miksu makedonske tropikalije i setnog krauta, preko čega neko uporno pokušava da zasolira.
Viktorija zvuči kao ritmična njuvejv romansa koja se odvija preko muzike za francuski šik-triler (i ovde bih pomenuo da album dosta profitira od gostujućih ženskih vokala koji, kao u Ponekogas sloboda, maestralno osvežavaju Serge Gainsbourgovski vajb Pikolominija)
u Kraj na svetot, sve počinje mešanjem ritmova koji možda stižu iz Brazila, a možda sa ploča Duran Duran iz osamdesetih, preko čega Pikolomini repuje! Dok stvar ide ka svom, recimo, Talking Heads ušću, protkana vrlo tanušnim ambijentalnim zvucima koji šire njen univerzum.
u finalnoj, So ljubov B.K. ("Initials B.B."?) Pikolomini, s lakoćom Vaska Atanasoskog odlazi u daleko radikalnije vode elektronskog zvuka, koji fercera u post-inudstrijskom d'n'b ritmu i odvlači Belu pticu ka nekim sasvim drugim horizontima, od ostatka albuma.
Osamdesete, sintpop, elektro-pop, veoma su popularne trenutno u indi vodama i vrlo često one s uspehom bivaju reanimirane kao stilsko sredstvo za razbijanje stega matičnih žanrova. Ali, tom procesu nije uvek lako naći odgovarajući sadržaj, s jedne strane otporan i raspoložen za njihov kič ugođaj, s druge autorski nezavisan i slojevit. U svojim kompozicijama, Pikolomini uspeva da zadrži kormilo nad nacionalnom i ličnom metafizikom, i da je uvije u šarm, koji bez problema ide uz Gauloises i cafe au lait.
SELEKTAH: 9/10
No comments:
Post a Comment