Volim kad se upustim u neku ovakvu misiju, rovarenja po prošlogodišnjoj ex-YU produkciji sa dosta skromnim očekivanjima, i onda u prva tri preslušana albuma zabodem dva odlična.
Volim Igralom i ne znam zašto nisam nabavio i preslušao njihov prethodni album, Pogrešna poznanastva (kad je trebalo), već sam od novih niških bendova do sada degustirao samo There, i to je ostavilo kiseo ukus.
Volim što su Igralom iz Srbije. Majkemi.
U pitanju je trojac. U međuvremenu su promenili bubnjara. Ovo im je drugi album. Producirao ga je ex-Walkabout Chris Eckman, za koga sam, iz samo meni znanih razloga, mislio da je neki regionalni zet koji radi sa svima koji mu se ponude, a on, čovek, radio samo sa Bambi Molesters. I Igralom.
Trebalo bi da napomenem da Eckmanovo prisustvo ne treba da vas prepadne da se ovde radi o nekakvoj srpskoj amerikani(zaciji) sa retro-ruts aspiracijama a la Babe Ne Vole (sic), jer Eckman već više od decenije živi i radi kao world čovek u plemenima Dirtmusic i The Strange (sa pomenutim Molestersima) i nešto od tog glitterbeata može da se čuje i ovde (recimo u Mali-bluzovskom uvodu, a i razradi, Disbalansa).
Igralom zvuče svecki.
Iako evidentno kičmu svog zvuka vuku iz fuzičnog zvuka Darkwood Dub (kao postmodernog primerka srpskih prog rok tradicija), zatim Kande, Kodže i Nebojše (sa čijim Oliverom pevač i basista Dimitrije deli pozamašnu ljubav prema rasta rastezanjima), radi se o bendu koji i, DOK PEVA NA SRPSKOM!, pravi pitku i zavodljivu muziku s kojom bez problema može na svetske scene.
Slušajte ih pažljivo i u njihovom kotrljanju zvukova čućete i Mars Volta, i Radiohead, i Deerhoof, i Guerilla Toss, i druge bendove u kojima se prog-rok i njuvejv susreću na "manje zapadnim" terenima. Ja sam svakako manje fan kada se stvari prog-metalski zaoštre kao u Zvezde, ali zato sam superfan (verovatno najbolje teme ovde) Omotač, u kojoj sve kreće kao Jonny Greenwood i Rajasthan Express i razvija u ispovednu baladu u kojoj i oni i ja priznaju "Žao mi je draga, tako mora biti, ja sam čovek koji se lakše prazni, no puni..." Dimitrije manje forsira "Olivera", a njegov glas čak sirenasto luta da bi neki srpski-ne-govoreći stranac mogao da ga tretira samo kao još jedan, divan, zvuk. Baš kao mi Jonsijev.
Igralom su imenom i zvukom očigledno raspoloženi da umetničare, da od "rok" muzike prave nešto više i manje uslužno uobičajenim rok interesima, poput strasti. Ovo je "prestižni" rok, koji traži slušaoca promišljača, ali u isto vreme sva ova muzika nije zahtevna, nije nešto što traži pauze i posebno posebne prilike. Računam da jednom kada je pustim u kolima i spustim prozore, da će pejzaž lepo i bez problema da se uklopi.
Možda dub-oko Darkwoodovska Mehanizmi nije najbolji primer za rečeno, ali tu predočeni kraut, namerno ili slučajno, luči fini pravoslavni vajb i mene podseća na zlatno doba makedonskog proga, sa Anastazijama i Mizarima. Voznosi (prema voznese).
Sjajan primer na temu "Gde ljubi se istok i zapad".
SELEKTAH: 8plus/10
Hvala
ReplyDelete