Po povratku na radne zadatke, odlučio sam da mentalni raspust produžimo do 20. januara i probamo da nepotrebno damo nadu još nekom holivudskom užasu. Pred vama su filmovi uz koje smo patili.
MAZE RUNNER: THE DEATH CURE (r. Wes Ball)
Ovo je, iz nekog razloga, tinejdž-htela-bi-da-bude-nova-Hunger-Game-franšiza zanimljiva samo Žozefini, zbog čega smo prinuđeni da je gledamo. Iako sam joj pretio da ću je zaliti kofom vode ako zaspi tokom projekcije, ona je, naravno, kolabirala posle manje od sat vremena, a ja sam ostao budan. Sa daljinskim u ruci. I prstom na ubrzanom premotavanju.
Baš kako sam i mislio, Wes Ball je i treći deo ovog serijala uparadio tako da nit' smrdi, nit' miriše ičim posebnim, da se kotrlja prema svom superpredvidljivom kraju, i jedino što "sve što smo već sto puta videli" ruži jeste ne-baš-hepiend, jer Kaya Scodelario izvisi za ukrcavanje u avion-hopter i završi u plamenom dnu zgrade koja se ruši. Primili ste k znanju spojler? Dakle, Kaya i.z.g.i.n.e. na kraju.
SELEKTAH: kill me/10
PEPPERMINT (r. Pierre Morel)
Od reditelja koji je sa Taken praktično izmislio čitav jedan podžanr akcionog filma i reanimirao karijere mnogih holivudskih matorana stiže nam skoro isto to "samo sa ženom u glavnoj ulozi". Dakle, nakon što joj banda pobije muža i dete, Riley North (ne-tako-matora Jennifer Garner) uzima petogodišnji sabat, putuje po evropi i, kako vidimo na You Tube snimku, učestvuje u ilegalnim kiks-boks tučama, nakon čega se, "spremna za zadatak", vraća da se osveti svima koji joj nisu pružili pravdu. Scenario je pružio daleko više materijala za jednu vrlo sirovu i oporu akcionu dramu, ali Morel je sve pretvorio u B-film koji neprekidno tom ambicijom pokušava da opravda svoje tragične propuste u priči i režiji. Jennifer Garner takođe ostaje neiskorištena, baš kao i njen solidan osećaj za crni humor.
SELEKTAH: 3minus/10
DEATH WISH (r. Eli Roth)
Strateški pametan i očekivan potez Holivuda i Elija Rotha, da rimejkom povampire film koji je u suštini preteča "Taken" žanra. Samim tim, autori su se, hteli-ne hteli, obavezali na diskusiju sa originalnim ostvarenjem, a to je nešto što se ovde nije desilo. Roth za glavnu ulogu kastuje, u kontekstu Holivuda, "najlažnijeg", od svih "akcionih" glumaca, Bruce Willisa, da iznese jednu surovu i realističnu priču o uzimanju pravde u svoje ruke. Očekivano, u ovoj verziji ćerka se oporavlja, ubistva supruge i ranjavanje ćerke ostaju iza zavese, ali zato "gore" tokom osvete curi iz Rotha kao da ima epileptične napade Hostela. Film ne donosi ništa novo u moralnom smislu, što, iz današnje vizure Holivuda, može biti retrogradno i, samim tim, kontroverzno. Jedini inovativan i neiskorišten trenutak je pojava "kopiketa" Kersey-a, kao posledice našeg "umreženog" sveta. Pored toga Rothov rediteljski postupak u više navrata aludira da iza napada na, ovaj put, hirurga Kersey-a stoji njegov brat, ali na kraju filma ništa od toga ne bude, te slutim da je taj rasplet ostao na podu u montažnoj sobi. Još jedan markantan ćorak za Willisa.
SELEKTAH: 3/10
TAG (r. Jeff Tomsic)
Bioskopski debi Jeffa Tomsica svakako treba pozdraviti kao parče džekesovskog hedonizma koje ne pretenduje previše da se samo objasni. Urađen prema istinitoj priči (videćete posle zašto ovo pominjem) on se bavi grupom prijatelja koja već 30 godina mesec maj posvećuju igranju "Šuge". Bez obzira gde žive i šta rade, oni se trude da prošlogodišnju "šugu" prenesu na drugoga i to čine sa upornošću i ludošću koja je više puta sažeta u izreci (navodno Benjamina Franklina) "da čovek ne prestaje da igra igre zato što je star, već stari zato što je prestao da igra igre".
Kada na kraju vidite kako izgleda "stvarna ekipa", možda ćete kao i ja videti, zašto je ovaj simpatični film slab u poređenju sa onim koji je mogao da bude. Prvo, nisam poverovao u ovu ekipu. Drugo, Jeff se nije potrudio da je individualizuje mimo neuverljivih elementarnih razlika (jedan je crnac, drugi biznismen, treći šmeker...). Nepotrebno je stavio fokus na takmičenje cele ekipe sa jednim od njih koji nikada, za 30 godina!, nije bio "šugica" i time ono što je zanimljivo kao realnost nepotrebno gurnuo u nešto što je tanak filmski sadržaj. Na stranu što je film dobrim delom Wedding Crashers.
SELEKTAH: 4plus/10
BAD TIMES AT THE EL ROYALE (r. Drew Goddard)
Cabin In The Woods je bio odličan. Postmoderan. Raspoložen da raštimuje žanrovske postulate. Nešto slično namerio je i Bad Times, samo sa teatralizovanim tarantinovskim već-postmodernim ansambl trilerom. I nije odličan. Dva sata i dvadeset minuta na momente su nepodnošljivo prepuna ispraznim pričama i napornom stilizacijom. Bad Times, zamišljen kao kompilatorska alegorija šezdesetih u Americi, sa svim bitnim toposima kultur-istorije (Mansonoliki kultovi, Watergateovana prisluškivanja, eho Vijetnama, rasne tenzije), čak ni povremeno duhovitim i impresivnim flešbekovima ne uspeva da razmrda svoj tromi hod, činjenicu da u jedno mesto sabijeni događaji moraju da se smenjuju naizmenično, jer autor ne ume da paralelene tokove učini naročito verovatnim (otuda nema nikave tenzije u filmu). Rezultat je film koji puca na to da bude retro-post-moderan (er to može?), ali zapravo deluje anahrono i neinspirativno. Čak i Jeff Bridges.
Jeidno je muzika sjajna.
SELEKTAH: 4/10
NIGHT SCHOOL (r.Malcolm D. Lee)
Postaje interesantno u Holivudu. Pošto je "belcima" sve zabranjeno, pošten gledalac po komediju sada mora da ide u radnjice "zaštićenih manjina", jer niko se ne usuđuje da tu, "nakon oslobođenja", počne da zavodi novi PC poredak, pa ono čemu smo se svi slobodno smejali tamo i dalje obitava. Kad kažem "ono", mislim smešne stvari. U ovoj komediji Kevin Hart igra talentovanog prodavca koji da bi dobio posao u prestižnoj Wall Street firmi, i sačuvao svoju prestižnu ribu, mora da se vrati i krijući završi srednju školu. Učiteljica je tvrda, ali poštena Tiffany Haddish, a ono zbog čega treba gledati ovaj film su preostalih 6 polaznika noćne škole, koji su znali da nisu "zvezde" ovog filma i da će morati da se potrude da zasluže našu pažnju. Hart i Haddish šmiraju čak i za afro-američke standarde, viceva s prdenjem i kenjanjem je previše čak i za afro-američke standarde, a sočnost ovoj priči, kao što rekoh, daje eksplikacija "Amerike u malom" raspoređena u ostalim učenicima, među kojima Romany Malco i Mary Lynn Rajksub briljiraju.
SELEKTAH: 4plus/10
INCREDIBLES 2 (r. Brad Bird)
Iako bih mogao da se nazovem solidnim fanom Brada Birda, možda najviše zbog ovog serijala, i ako objektivno mogu da sagledam zašto je I2 bolji film od sličnih pa i mnogih drugih, igranih, superherojskih, bojim se da sam ovom radije dočekao kraj nego i jednom Birdovom. Iako je on hrabro podelio radnju, na majku koja superherojski ratuje po gradu i oca koji superherojski ratuje kod kuće, s decom, možda sam bio zasićen retro-futurističkom (Man From UNCLE) stilizacijom, predvidljivim raspletom nepostojećeg zapleta i činjenicom da film "uprkos svemu" ostaje u "sigurnim" granicama definisanog "diznijevskog" unutar Pixar estetike- ne rizikujući previše, zapravo. Što je MO većine Diznijevih produkata, bilo da idu pod matičnom kućom ili Marvelom, a sada i Pixarom. Polna restrukturizacija, u skladu sa trendovima, delovala bi provokativno da su šezdesete u toku, ali Pixar je već toliko puta pokazao da ne poštuje "društvene norme" animiranih ostvarenja, koja bezobrazno kaskaju za vremenima u kojima nastaju. I2 izgleda kao film za široku publiku, ali ne nudi mnogo Pixarovim fanovima.
SELEKTAH: 6/10
MILE 22 (r. Peter Berg)
Najveći problerm ovog filma je što ga je Peter Berg nepotrebno režirao kao tehno triler u odnosu na koji (nešto što je za mene esencija tog žanra) Enemy Of The State izgleda kao azijski arthaus. Berg se bukvalno iživljavao brojem kadrova po sekundi do nivoa gde bavljenje tematikom dovodi do parodije nemogućnošću gledaoca da radnju isprati. Pored toga, iako mu špica posvećuje najveću pažnju, James Silva (Mark Wahlberg) ne uspeva da se nametne kao okosnica ovog filma, već kao jedini preživeli član tima. Uvodni deo koji postavlja priču oko otetog cezijuma i napora specijalnog tima da u saradnji sa indonežanskim tajnim agentom koji se predao dođe do rešenja je overdouz ekrana, info-grafika i montažnih rezova. Kad transport agenta na put do aerodroma dug "22 milje" počne, tada počinje i urnebesna akcija u kojoj se vidi šta Berg nije još više prepoznao kao suvo zlato ovog filma- a to su pucačine, tuče i impresivne akcione sekvence. Broj kadrova ne uspeva u potpunosti da zamaže oči pred tanušnom radnjom i još lošije elaboriranim zapletom, niti da osveti koja je u srcu ovog filma da epski i emocionalni naboj koji zaslužuje, kao primer potpune privatizacije države zarad ličnih ciljeva. Ali, neće vam biti dosadno.
SELEKTAH: 6/10
THE CHRISTMAS CHRONICLES (r. Clay Kaytis)
Nisam gledao Kaytisov debi, The Angry Birds Movie, ali sam prilično siguran da je Kaytis odrastao uz "najveće hitove" Chrisa Columbusa, čijoj unikatnoj mešavini Hughesa i Spielberga, ovaj film najviše duguje, pre svega svojim duhom. Netflix u prenaseljenom terenu "božićnih filmova" nalazi nišu u eksploataciji još jedne ItsAWonderfulLife poruke gde posrnuli glavni junak pronalazi optimizam i snagu u "duhu Božića". Ovaj put, porodica u kojoj je proslava Nove godine bila i "događaj godine", pre svega na tatinu inicijativu, trpi dramatičnu promenu usled tatine iznenadne smrti. Stariji brat, tinejdžer, se okreće kriminalu, a mlađa sestra slučajno na starom tatinom snimku vidi Deda Mrazovu ruku kako ostavlja poklon. To inicira da brat i sestra špijuniraju njegovu posetu njihovom domu, da potom sabotiraju njegov posao i pridruže mu se u "spasavanju Božića"... Da, priča dosadna kao smrt solidno oživljava u modernom ruhu i duhu Kurt Russellove interpretacije Deda Mraza, osavremenjenoj i duhovitoj interpretaciji Mrazovog posla, kolica, poklona, jelena, pristupa ljudima... Maloj deci je većma bilo interesantno što je za ovaj tip filma više nego dovoljno.
SELEKTAH: 6/10
DYING TO SURVIVE (r. Muye Wen)
Pominjao sam vam ovaj film kad sam pisao o Crazy Rich Asians. Ovaj je onaj film koji je zaradio pola milijarde u Kini i postao najgledaniji film ikada tamo. I uopšte nije loš film, čak naprotiv. Iako se kompromis s vladom Kine vidi u pokajničkom finalu i pretvaranju robinhudovskog rada glavnog junaka u "buduće planove vlade", to su sitne i nebitne stvari (pa čak i ako su "populističke", a nisu!) u odnosu na činjenicu da je najgledaniji film u najmnogoljudnijoj zemlji (u tranziciji) film o sitnom preprodavcu indijskih melema koji postaje ilegalni distributer indijskog leka prekopotrebnog obolelim pacijentima, koji u domovini košta i do 40 puta više! Wen u glavnom junaku, koga igra sjajni Zheng Xu, ima istog dobrog-namćorastog-luzera sumnjičavog moralnog profila kakvog je Joon-ho Bong kreirao kroz "svog" Kang-ho Songa. Dying To Survive najvećim delom izgleda kao vitalan i neobično pitak festivalski film, i lagano se od socijalne komedije pomera ka melodrami. Transformišući svog junaka od tranzicionog preduzetnika u biznismena "Nove Kine" on pokazuje kako svi imaju obavezu da ne izgube "ljudsko" u tom procesu. Druga stvar koju Wen uspešno dočarava jeste (i dalje) univerzalna ljudska potreba za pravdom- koja poput neke fizičke sile biva univerzalno priznata bez obzira na pojedinačne stavove o njoj ili spremnost da se ona prihvati i poštuje. U Wenovom filmu kineska vlada lukavo "prihvata i poštuje pravdu" i ispada moralnim pobednikom iako je suštinski jedina kriva za problem kojim se film bavi. Ali njena spremnost da pravdu poštuje je ono što joj kupuje mesto u srcu naroda.
Još jedna superinteresantna stvar u ovom filmu jeste koliko on koristi holivudske formule i obrasce da ispriča priču skoro stoprocentno ostajući u žanru sličnih holivudsko-oskarovskih drama u kojima Erine Brokovich "slobodnog sveta" čine nadljudske napore da ga učine još boljim. Ili je holivudski film patentirao univerzalnu formulu filmskog pričanja ili je kineska publika, pa još u tolikom broju!, na nju svikla i bez problema je, kao šesnaestosatni radni dan u fabrici Ajfona, prihvata kao deo svoje "stvarnosti".
Vrlo, vrlo interesantno dešavanje.
SELEKTAH: 8/10
MAZE RUNNER: THE DEATH CURE (r. Wes Ball)
Ovo je, iz nekog razloga, tinejdž-htela-bi-da-bude-nova-Hunger-Game-franšiza zanimljiva samo Žozefini, zbog čega smo prinuđeni da je gledamo. Iako sam joj pretio da ću je zaliti kofom vode ako zaspi tokom projekcije, ona je, naravno, kolabirala posle manje od sat vremena, a ja sam ostao budan. Sa daljinskim u ruci. I prstom na ubrzanom premotavanju.
Baš kako sam i mislio, Wes Ball je i treći deo ovog serijala uparadio tako da nit' smrdi, nit' miriše ičim posebnim, da se kotrlja prema svom superpredvidljivom kraju, i jedino što "sve što smo već sto puta videli" ruži jeste ne-baš-hepiend, jer Kaya Scodelario izvisi za ukrcavanje u avion-hopter i završi u plamenom dnu zgrade koja se ruši. Primili ste k znanju spojler? Dakle, Kaya i.z.g.i.n.e. na kraju.
SELEKTAH: kill me/10
PEPPERMINT (r. Pierre Morel)
Od reditelja koji je sa Taken praktično izmislio čitav jedan podžanr akcionog filma i reanimirao karijere mnogih holivudskih matorana stiže nam skoro isto to "samo sa ženom u glavnoj ulozi". Dakle, nakon što joj banda pobije muža i dete, Riley North (ne-tako-matora Jennifer Garner) uzima petogodišnji sabat, putuje po evropi i, kako vidimo na You Tube snimku, učestvuje u ilegalnim kiks-boks tučama, nakon čega se, "spremna za zadatak", vraća da se osveti svima koji joj nisu pružili pravdu. Scenario je pružio daleko više materijala za jednu vrlo sirovu i oporu akcionu dramu, ali Morel je sve pretvorio u B-film koji neprekidno tom ambicijom pokušava da opravda svoje tragične propuste u priči i režiji. Jennifer Garner takođe ostaje neiskorištena, baš kao i njen solidan osećaj za crni humor.
SELEKTAH: 3minus/10
DEATH WISH (r. Eli Roth)
Strateški pametan i očekivan potez Holivuda i Elija Rotha, da rimejkom povampire film koji je u suštini preteča "Taken" žanra. Samim tim, autori su se, hteli-ne hteli, obavezali na diskusiju sa originalnim ostvarenjem, a to je nešto što se ovde nije desilo. Roth za glavnu ulogu kastuje, u kontekstu Holivuda, "najlažnijeg", od svih "akcionih" glumaca, Bruce Willisa, da iznese jednu surovu i realističnu priču o uzimanju pravde u svoje ruke. Očekivano, u ovoj verziji ćerka se oporavlja, ubistva supruge i ranjavanje ćerke ostaju iza zavese, ali zato "gore" tokom osvete curi iz Rotha kao da ima epileptične napade Hostela. Film ne donosi ništa novo u moralnom smislu, što, iz današnje vizure Holivuda, može biti retrogradno i, samim tim, kontroverzno. Jedini inovativan i neiskorišten trenutak je pojava "kopiketa" Kersey-a, kao posledice našeg "umreženog" sveta. Pored toga Rothov rediteljski postupak u više navrata aludira da iza napada na, ovaj put, hirurga Kersey-a stoji njegov brat, ali na kraju filma ništa od toga ne bude, te slutim da je taj rasplet ostao na podu u montažnoj sobi. Još jedan markantan ćorak za Willisa.
SELEKTAH: 3/10
TAG (r. Jeff Tomsic)
Bioskopski debi Jeffa Tomsica svakako treba pozdraviti kao parče džekesovskog hedonizma koje ne pretenduje previše da se samo objasni. Urađen prema istinitoj priči (videćete posle zašto ovo pominjem) on se bavi grupom prijatelja koja već 30 godina mesec maj posvećuju igranju "Šuge". Bez obzira gde žive i šta rade, oni se trude da prošlogodišnju "šugu" prenesu na drugoga i to čine sa upornošću i ludošću koja je više puta sažeta u izreci (navodno Benjamina Franklina) "da čovek ne prestaje da igra igre zato što je star, već stari zato što je prestao da igra igre".
Kada na kraju vidite kako izgleda "stvarna ekipa", možda ćete kao i ja videti, zašto je ovaj simpatični film slab u poređenju sa onim koji je mogao da bude. Prvo, nisam poverovao u ovu ekipu. Drugo, Jeff se nije potrudio da je individualizuje mimo neuverljivih elementarnih razlika (jedan je crnac, drugi biznismen, treći šmeker...). Nepotrebno je stavio fokus na takmičenje cele ekipe sa jednim od njih koji nikada, za 30 godina!, nije bio "šugica" i time ono što je zanimljivo kao realnost nepotrebno gurnuo u nešto što je tanak filmski sadržaj. Na stranu što je film dobrim delom Wedding Crashers.
SELEKTAH: 4plus/10
BAD TIMES AT THE EL ROYALE (r. Drew Goddard)
Cabin In The Woods je bio odličan. Postmoderan. Raspoložen da raštimuje žanrovske postulate. Nešto slično namerio je i Bad Times, samo sa teatralizovanim tarantinovskim već-postmodernim ansambl trilerom. I nije odličan. Dva sata i dvadeset minuta na momente su nepodnošljivo prepuna ispraznim pričama i napornom stilizacijom. Bad Times, zamišljen kao kompilatorska alegorija šezdesetih u Americi, sa svim bitnim toposima kultur-istorije (Mansonoliki kultovi, Watergateovana prisluškivanja, eho Vijetnama, rasne tenzije), čak ni povremeno duhovitim i impresivnim flešbekovima ne uspeva da razmrda svoj tromi hod, činjenicu da u jedno mesto sabijeni događaji moraju da se smenjuju naizmenično, jer autor ne ume da paralelene tokove učini naročito verovatnim (otuda nema nikave tenzije u filmu). Rezultat je film koji puca na to da bude retro-post-moderan (er to može?), ali zapravo deluje anahrono i neinspirativno. Čak i Jeff Bridges.
Jeidno je muzika sjajna.
SELEKTAH: 4/10
NIGHT SCHOOL (r.Malcolm D. Lee)
Postaje interesantno u Holivudu. Pošto je "belcima" sve zabranjeno, pošten gledalac po komediju sada mora da ide u radnjice "zaštićenih manjina", jer niko se ne usuđuje da tu, "nakon oslobođenja", počne da zavodi novi PC poredak, pa ono čemu smo se svi slobodno smejali tamo i dalje obitava. Kad kažem "ono", mislim smešne stvari. U ovoj komediji Kevin Hart igra talentovanog prodavca koji da bi dobio posao u prestižnoj Wall Street firmi, i sačuvao svoju prestižnu ribu, mora da se vrati i krijući završi srednju školu. Učiteljica je tvrda, ali poštena Tiffany Haddish, a ono zbog čega treba gledati ovaj film su preostalih 6 polaznika noćne škole, koji su znali da nisu "zvezde" ovog filma i da će morati da se potrude da zasluže našu pažnju. Hart i Haddish šmiraju čak i za afro-američke standarde, viceva s prdenjem i kenjanjem je previše čak i za afro-američke standarde, a sočnost ovoj priči, kao što rekoh, daje eksplikacija "Amerike u malom" raspoređena u ostalim učenicima, među kojima Romany Malco i Mary Lynn Rajksub briljiraju.
SELEKTAH: 4plus/10
INCREDIBLES 2 (r. Brad Bird)
Iako bih mogao da se nazovem solidnim fanom Brada Birda, možda najviše zbog ovog serijala, i ako objektivno mogu da sagledam zašto je I2 bolji film od sličnih pa i mnogih drugih, igranih, superherojskih, bojim se da sam ovom radije dočekao kraj nego i jednom Birdovom. Iako je on hrabro podelio radnju, na majku koja superherojski ratuje po gradu i oca koji superherojski ratuje kod kuće, s decom, možda sam bio zasićen retro-futurističkom (Man From UNCLE) stilizacijom, predvidljivim raspletom nepostojećeg zapleta i činjenicom da film "uprkos svemu" ostaje u "sigurnim" granicama definisanog "diznijevskog" unutar Pixar estetike- ne rizikujući previše, zapravo. Što je MO većine Diznijevih produkata, bilo da idu pod matičnom kućom ili Marvelom, a sada i Pixarom. Polna restrukturizacija, u skladu sa trendovima, delovala bi provokativno da su šezdesete u toku, ali Pixar je već toliko puta pokazao da ne poštuje "društvene norme" animiranih ostvarenja, koja bezobrazno kaskaju za vremenima u kojima nastaju. I2 izgleda kao film za široku publiku, ali ne nudi mnogo Pixarovim fanovima.
SELEKTAH: 6/10
MILE 22 (r. Peter Berg)
Najveći problerm ovog filma je što ga je Peter Berg nepotrebno režirao kao tehno triler u odnosu na koji (nešto što je za mene esencija tog žanra) Enemy Of The State izgleda kao azijski arthaus. Berg se bukvalno iživljavao brojem kadrova po sekundi do nivoa gde bavljenje tematikom dovodi do parodije nemogućnošću gledaoca da radnju isprati. Pored toga, iako mu špica posvećuje najveću pažnju, James Silva (Mark Wahlberg) ne uspeva da se nametne kao okosnica ovog filma, već kao jedini preživeli član tima. Uvodni deo koji postavlja priču oko otetog cezijuma i napora specijalnog tima da u saradnji sa indonežanskim tajnim agentom koji se predao dođe do rešenja je overdouz ekrana, info-grafika i montažnih rezova. Kad transport agenta na put do aerodroma dug "22 milje" počne, tada počinje i urnebesna akcija u kojoj se vidi šta Berg nije još više prepoznao kao suvo zlato ovog filma- a to su pucačine, tuče i impresivne akcione sekvence. Broj kadrova ne uspeva u potpunosti da zamaže oči pred tanušnom radnjom i još lošije elaboriranim zapletom, niti da osveti koja je u srcu ovog filma da epski i emocionalni naboj koji zaslužuje, kao primer potpune privatizacije države zarad ličnih ciljeva. Ali, neće vam biti dosadno.
SELEKTAH: 6/10
THE CHRISTMAS CHRONICLES (r. Clay Kaytis)
Nisam gledao Kaytisov debi, The Angry Birds Movie, ali sam prilično siguran da je Kaytis odrastao uz "najveće hitove" Chrisa Columbusa, čijoj unikatnoj mešavini Hughesa i Spielberga, ovaj film najviše duguje, pre svega svojim duhom. Netflix u prenaseljenom terenu "božićnih filmova" nalazi nišu u eksploataciji još jedne ItsAWonderfulLife poruke gde posrnuli glavni junak pronalazi optimizam i snagu u "duhu Božića". Ovaj put, porodica u kojoj je proslava Nove godine bila i "događaj godine", pre svega na tatinu inicijativu, trpi dramatičnu promenu usled tatine iznenadne smrti. Stariji brat, tinejdžer, se okreće kriminalu, a mlađa sestra slučajno na starom tatinom snimku vidi Deda Mrazovu ruku kako ostavlja poklon. To inicira da brat i sestra špijuniraju njegovu posetu njihovom domu, da potom sabotiraju njegov posao i pridruže mu se u "spasavanju Božića"... Da, priča dosadna kao smrt solidno oživljava u modernom ruhu i duhu Kurt Russellove interpretacije Deda Mraza, osavremenjenoj i duhovitoj interpretaciji Mrazovog posla, kolica, poklona, jelena, pristupa ljudima... Maloj deci je većma bilo interesantno što je za ovaj tip filma više nego dovoljno.
SELEKTAH: 6/10
DYING TO SURVIVE (r. Muye Wen)
Pominjao sam vam ovaj film kad sam pisao o Crazy Rich Asians. Ovaj je onaj film koji je zaradio pola milijarde u Kini i postao najgledaniji film ikada tamo. I uopšte nije loš film, čak naprotiv. Iako se kompromis s vladom Kine vidi u pokajničkom finalu i pretvaranju robinhudovskog rada glavnog junaka u "buduće planove vlade", to su sitne i nebitne stvari (pa čak i ako su "populističke", a nisu!) u odnosu na činjenicu da je najgledaniji film u najmnogoljudnijoj zemlji (u tranziciji) film o sitnom preprodavcu indijskih melema koji postaje ilegalni distributer indijskog leka prekopotrebnog obolelim pacijentima, koji u domovini košta i do 40 puta više! Wen u glavnom junaku, koga igra sjajni Zheng Xu, ima istog dobrog-namćorastog-luzera sumnjičavog moralnog profila kakvog je Joon-ho Bong kreirao kroz "svog" Kang-ho Songa. Dying To Survive najvećim delom izgleda kao vitalan i neobično pitak festivalski film, i lagano se od socijalne komedije pomera ka melodrami. Transformišući svog junaka od tranzicionog preduzetnika u biznismena "Nove Kine" on pokazuje kako svi imaju obavezu da ne izgube "ljudsko" u tom procesu. Druga stvar koju Wen uspešno dočarava jeste (i dalje) univerzalna ljudska potreba za pravdom- koja poput neke fizičke sile biva univerzalno priznata bez obzira na pojedinačne stavove o njoj ili spremnost da se ona prihvati i poštuje. U Wenovom filmu kineska vlada lukavo "prihvata i poštuje pravdu" i ispada moralnim pobednikom iako je suštinski jedina kriva za problem kojim se film bavi. Ali njena spremnost da pravdu poštuje je ono što joj kupuje mesto u srcu naroda.
Još jedna superinteresantna stvar u ovom filmu jeste koliko on koristi holivudske formule i obrasce da ispriča priču skoro stoprocentno ostajući u žanru sličnih holivudsko-oskarovskih drama u kojima Erine Brokovich "slobodnog sveta" čine nadljudske napore da ga učine još boljim. Ili je holivudski film patentirao univerzalnu formulu filmskog pričanja ili je kineska publika, pa još u tolikom broju!, na nju svikla i bez problema je, kao šesnaestosatni radni dan u fabrici Ajfona, prihvata kao deo svoje "stvarnosti".
Vrlo, vrlo interesantno dešavanje.
SELEKTAH: 8/10
No comments:
Post a Comment