A STAR IS BORN (2018)

Da, znam, bilo bi super da sam odgledao sve četiri verzije A Star Is Born (iz 1937 (sa Janet Gaynor i Fredericom Marchom), 1954 (sa Judy Garland i Jamesom Masonom) i 1976 (sa Barbrom Streisend i Krisom Kristoffersonom), pa da sam onda temeljno prilegao na komparacije i analize.
Za tako nešto bi mi trebalo najmanje dva dana.
I par stotina evra stimulansa sa vaše strane. A ne sitna podjebavanja od Ština.
Kažem vam to bez trunke gorčine. Samo da proverim da li delimo istu realnost prilikom konzumacije ove recenzije.

Pod dva, bih sa vama podelio tekst o smislenosti i efektu Grammy nagrada koji je Pitchfork publikovao pre par dana. U njemu autor postavlja pitanje da li su Grammy nagrade, baš kao i muzička industrija an ženeral, izgubile korak s vremenom i dejstvuju kao neka relikvija koja ima smisla za mali broj muzičkih trudbenika. I kojoj su dani sasvim sigurno odbrojani, naročito ako ništa ne preduzme po pitanju hvatanja "strima" sa mladom publikom. A kao najbolji detalj koji poentira sve što se htelo reći izdvojio bih to da "mladež" nakon ceremonije radije i više distribuira videe i gifove nečije (gubitničke) face ili gafa, nego trofeje pobednika.

Dobro došli, dakle, u vremena u kojima je Bradley Cooper ponudio svoju verziju A Star Is Born!

U Cooperovom rediteljskom debiju imaju možda dve scene u kojima se vidi mobilni telefon ili se u vezi sa njim pominje nešto što nas vremenski locira u današnjem trenutku. Ako na to još malo zažmurite na modernu produkciju Gagine pesme koju izvodi u SNL-u, ovaj A Star Is Born bez problema je mogao da se dešava i u prvoj dekadi drugog milenijuma, i u devedesetim, i u osmadesetim, a verovatno i u sedamdesetim. Sve u njemu je tako osmišljeno da deluje bezvremeno i stereotipno odano žanru da najvećim delom imate utisak da gledate jednu žanrovsku demonstraciju, a ne žanrovski film (zamislite odnos ponašanja ljudi prilikom požarne vežbe i ponašanje tokom stvarnog požara). Cooper je, namerno ili slučajno, želeo da pobegne od prekomplikovanih stega današnje muzičke industrije, a naročito njenih metkovito brzih transformacija i posveti se ljubavnom odnosu glavnih protagonista, ali je u tako sanitizovanom setingu samo još više učinio da njegovi junaci dejstvuju kao krokiji dva tipa žanrovskih junaka, a ne kao živi ljudi.

Zatim, ima stvari koje mi nisu bile do kraja jasne. A Star Is Born nije film o ljubavi jedne velike zvezde čija karijera ide nizbrdo i druge, čija tek počinje da se zahuktava ka vrhu. Prvo, Cooper se nije mnogo potrudio da nas upozna sa karijernim statusom svog Jacka Mainea. On uvek nastupa pred punim dvoranama, nema menadžera koji drame o lošoj prodaji albuma ili kašnjenju u snimanju istog. Utisak koji sam ja imao jeste da je Cooper u nekakvoj perpetomobilnoj "greatest hits" fazi gde je koncertno izdržavanje na dalje jedini oblik postojanja. Međutim, Cooper ne čini mnogo da nam pojasni da se radi o nekakvoj dinosaurovskoj fazi karijere ili njenom tipu, jer bi to tražilo pojašnjenje šireg konteksta, a to se nikad ne dešava.

Kada Ally (Gaga) uđe u njegov život, nastupom u vrlo bizarno izabranom "dreg baru", deluje da ona potiče iz sličnog muzičkog senzibiliteta kao i on- neke vrste rokerskijeg kantrija, koji bi mogao da se nađe na raskrsnici Springsteena i pomenutog Kristoffersona (današnji pandan bi mogao da bude, recimo, Keith Urban). Mi vidimo da Ally vrlo uspešno nastupa sa Jackom, ali jednom kada se njena solo-karijera otisne, Ally je sve više u vodama r'n'b-popa "Lejdi Gage", bez da se iko od ljudi oko nje, uključujući i Jacka, pita, zašto se opredelila za tu vrstu muzike, s obzirom i da kao izvođačica i kao autorka očigledno obećava više na "tradicionalnom" terenu nego kao "oruđe" u rukama pop industrije. I tu izgleda da se neprijatno ukrštaju prvobitne namere da Ally igra Beyonce, kao i iskustvo same Lady Gage. Ono čime se niko sasvim sigurno ne bavi jeste da bi neko na autorskoj poziciji Jacka Mainea sasvim sigurno prezirao fabrikaciju ka kojoj njegova žena stremi. Ne iz zavisti, već iz arogancije umetničkog integriteta. Srećom, ili nažalost, toga ovde nema. U prilog tezi da A Star Is Born vrlo površno tretira svoje aktere u želji da se njima univerzalnije i "ljudski" pozabavi govori i to da se jedna od ključnih scena filma odigrava tokom dodele Grammy nagrada, koji bi u očima (verovatno 45+) gledaoca trebalo da predstavlja nečiji zenit karijere, pa je otuda svaki skandal prilikom toga lakše predočiti kao fatalan po nečiju karijeru. A svi znamo da bi od prikazane situacije svi samo imali koristi i publiciteta. Dok god piša nije izvađena ili uperena ka nekome...

A Star Is Born i nije toliko film o zvezdi koja se rađa koliko nije ni film o zvezdi koja se gasi. Jack Maine je izvođač koji već godinama boluje od tinitusa i čak površno interesovanje može vas uputiti koliko je to jedno noćnomorno neizlečivo iskustvo. Bolest i karijera, kao i dosta odvratno detinjstvo u senci oca alkosa i zlostavljača, učinili su i njega ovisnim o alkoholu, pejnkilerima i drugim drogama. Uprkos tome, on je i dalje jedan okej tip, posvećen muzici i spreman da voli. Nije teško poverovati da se Ally zaljubila u njega i da je spremna da se kontinuirano žrtvuje nadajući se da će stvari jednog trenutka krenuti na bolje. S obzirom na ishod filma i na blamantno glupavu činjenicu da je tu monstruoznu ulogu odigrala najstereotipnija moguća predstava o muzičkoj industriji oličena u Ally-nom menadžeru, koji, u par reči, objašnjava Jacku da za Ally sreće, a naročito karijere, nema, ako on ostane u njenom životu. I onda on iz istog išeta. Ne samo zato što je veliki čovek, već zato što je čovek koga su bolest i karijera ionako doterali do ivice, sa koje bi rado, i bez činjenja tako velike žrtve, rado skočio da prekine patnju. Nažalost, A Star Is Born nije film o Jacku i "unutrašnjosti" jedne takve situacije. Tj ja ne mogu da seriju stereotipno dočaranih, vrlo uobičajenih alkoholijada tretiram kao unikatno dočaravanje jedne specifične ljudske patnje.

Kreiranju nekog posebnog utiska ne pomaže ni to što Cooper, praktično od početka filma, Jacka igra kao neko ko se probudio mamuran i nenaspavan i samo kad ne peva ne tetura se kroz život. A onda počne da se tetura i tokom nastupa. Nema nijansi, Cooper sve vreme leti na istoj visini, i onda sleti. Skriveno od nas. Što je bilo vrlo kukavički od Coopera da nam ne dočara njegove poslednje trenutke. Lady Gaga je bila verovatno najveći razlog zašto sam očekivao da će ovaj film baš ovako da ispadne i zbog čega mi se nije nimalo gledao, ali ona je, zapravo, vrlo solidna, za jednu neprofesionalnu glumicu koja se trudi da ne glumi sebe. Ima trenutaka kada sam poverovao da bi Ally i Jack mogli da budu par, veliki par, ali uglavnom sam ostao neuveren u to. Njihov odnos je pre bio jedno vrlo blisko partnerstvo, nego strasna ljubav. Prijateljstvo, pre nego ljubav. I bilo bi strava da je Cooper film više odveo u tom smeru. Da shvatimo da su oni jedno drugo jako puno voleli, ali da se nisu voleli. Nadam se da razumete šta želim da kažem.

Što se tiče Cooperove režije, ona deluje sigurno, ali mahom se zasniva na krupnim i srednje-krupnim planovima i kameri iz ruke, i ta kontinuirana bliskost sa junacima samo me je terala da se pitam, zašto ja, gledalac, kao "treći točak", ne osećam više njihov odnos, nego pre imam utisak da delim kupe sa drugih dvoje ljudi, od kojih je "muž" očigledno pijan, a žena nikada neće dopustiti da mu se iko ruga zbog toga.

Ono što me najviše interesuje, jeste kako je i zašto A Star Is Born uspeo. On u potpunosti ignoriše aktuelni trenutak. Muzikom i dramskim tretmanom je irelevantan za mlađe od 30 godina, a možda čak i za one od 40. Iako se u filmu pojavljuje Dave Chappelle, kao Jackov sused i drugar, A Star Is Born je verovatno "najbelji" film koji ćete moći da pogledate među svim "nominovanim". On izrasta iz vesterna, trougla sjebanosti arhetipovskih belih Amera oca i dva sina (koji su, ako su preživeli, sada verovatno u Trumpovom taboru), on boravi u kantri-roku, koji je uprkos korenima, bio i ostao "beli", on u Ally ima "prostitutku dobrog srca" koja junaku otvara mogućnost da se iskupi za sve ultimativnom žrtvom. Njihova priča, naročito u Cooperovoj izvedbi "lišenoj realnosti", apsolutno funkcioniše samo u kontekstu vertikale sličnih holivudskih ostvarenja sa bezbrojnim faličnim muškarcima i njihovim vernim drugama. I ne donosi ništa novo. Sem nitsmrdećenitmirišuće reprize.

Bolje pogledajte bilo koji od devet filmova koje su zajedno uradili Katharine Hepburn i Spencer Tracy.

SELEKTAH: 1/10