THE SISTERS BROTHERS

Najveći problem novog filma Jacquesa Audiarda (čiji opus: Dheepan, A Prophet, Rust And Bone, The Beat That My Heart Skipped, Read My Lips... umereno volim i poštujem) je što predugo biva ono što ne želi da bude, tako da na kraju ostane malo vremena da uspešno postane ono što je želeo da bude.

The Sisters Brothers o braći neobičnog prezimena "Sisters", koji rade kao najamnici-revolveraši, za lokalnog mafijaškog bosa "The Commodora"- ime kakvo obično očekujemo u špageti-vesternima, što samo dodatno komplikuje žanrovski i stilski profil ovog filma. Njih dvojica na početku filma kreću u nešto što spontano postaje njihov poslednji zadatak, jer kriza identiteta, kriza odnosa, kao i problemi na poslu, sve više vode ka odluci da se Komodoru okrenu leđa. Braća Sisters imaju zadatak da nahvataju izvesnog Warma, koji je razvio specijalnu hemijsku formulu za lakšu ekstrakciju zlata. Pored njih dvojice, Warmu je na tragu još jedan Komodorov zaposlenik, revolveraš Morris, koji u biznisu koji Warm planira da razvije i sam vidi priliku da se okrene mirnijem i profitabilnijem životu.

Međutim, u Audiardovoj verziji ovo nije pokušaj "Evropljanina" da se nosi sa ultimativnim američkim žanrom koliko vrlo evropski, vrlo festivalski udar u samu strukturu, likove i poentu vesterna.

Da, u Audiardovom filmu ima pucnjave, ponekad i vrlo surove, zapravo Audiard ispod skoro satiričnog tona svog filma, sa povremeno apsurdnim i crnohumornim obrtima i obračunima, prikazuje Divlji Zapad kao mesto i vreme kakvo je verovatno stvarno i bilo- surovo i nemilosrdno. Mesto gde se život gubio od upornih revolveraša, otrovnih pauka ili neplaniranih napada medveda. Paradoksalno, ta surovost najlepše je dočarana na leđima ultimativnog saputnika Divljeg Zapada- konja jednog od braće, tj konja uopšte.

U tom i takvom okruženju, jedan brat, Charlie, (Joaquin Phoenix) razmišlja da ubije Komodora i postane novi "komodor", dakle da još više produbi sopstveno posrnuće. Za razliku od njega, Eli (fenomenalni John C. Reilly) je sit svega. On je izgubio dušu, želi da povrati mir, želi da shvati šta je smisao svega. On je junak koji se opire žanru, njegovim zadatostima, gledaočevim očekivanjima.

Warm i demonstracija njegove formule sažimaju sve one gorke momente u filmovima o zlatnoj groznici i njenim fatalnim dejstvima- glad za zlatom direktno nagriza neke od njih, dok drugi završavaju sa fatalnim posledicama. Sve to može se računati kao poslednja opomena. Pred isključenje.

Sam kraj filma je čudesan. Kada Audiardova kamera poput deteta kruži rodnom kućom Sistersovih i završava na Eliju koji leže u svoj krevet i oseća sunce i povetarac i verovatno po prvi put od detinjstva oseća spokoj života, zaštićenost i bezbrižnost- dve stvari koje su retko asocijacija sa Divljim Zapadom. Nažalost, ovaj trenutak filma, zajedno sa Reilly-jevoj sve upadljivoj distanci od života koji su živeli do sada, predugo je taoc uvoda koji uprkos atipičnim epizodama i atipičnom portretisanju junaka, ipak, prati vestern formule. I potom nepotrebno biva kontrastirana duom Warma i Morrisa koji, "proto-komunistički", maštaju o osnivaju utopijskog naselja u kome će sve biti poštenije i ravnopravnije. Taj aspekat filma, iako "duhovno" pasuje niti koju nosi Eli, u odnosu na "žanr" koji sa sobom vuku braća Sisters deluje previše avangardno i ljudskost koja je trebala da poveže te dve priče deluje nekako usiljeno i isfabrikovano.

Da li je The Sisters Brothers, baš kao i svaki američki vestern, komentar na "aktuelnu Ameriku"? I sve jače glasove da se "potraga za zlatom" kao esencija pošteno ostvarenog (američkog) kapitalizma zameni nečim "socijalističkijim", nečim što je više u interesu društva ("komjunitija") nego pojedinca. Da li su The Sisters Brothers zapravo samo nezgrapno realizovani povik "Brothers and Sisters... I don't know what this world's coming to..." što bi rekli Public Enemy. Apel.
Ako jeste, Audiard je razumeo šta Americi treba reći, ako već nije savladao kako to treba učiniti.

SELEKTAH: 6minus/10