IF BEALE STREET COULD TALK

Na samom početku ovog filma dvoje glavnih junaka šetaju do nekakvog mosta i tu se poljube. Nicholas Britell ih prati svojih srceparajućim notama. Ja kažem Žozefini- aj da vidimo da li će ovo biti film za crne tetke.
I sa izuzetkom par izrečenih "pičketino" i "crnčugo", on to i jeste. Očekujem suze po napolitankama i tokom beogradske projekcije.

Za sve ostale, on je kao i prethodno čedo Barry-ja Jenkinsa skoro nepodnošljiv.

Krunisan Oskarom kao glavni progresivac crnog kulturnog pokreta, Jenkins je sebe doveo u pat poziciju (šta god to značilo) da svoja (koja god) interesovanja mora tesno da veže za crni agitprop, da ih stavi u funkciju većine društvenih trendova kao "odgovorno lice", između ostalog i zbog toga što nijedan pošten gledalac, upoznat sa Moonlight, neće prići ovom filmu "samo zbog filma". I If Beale Street Could Talk je nežan pokušaj da se od te uloge, odgovornosti, zadatka pobegne. Nežan i potpuno neuspeo.

Prvo, za osnov je uzet roman Jamesa Baldwina, o čijem radu (a ne liku!) imam sve ravnodušnije mišljenje što se više upoznajem sa njim. Objavljen daleke 1974. on, što je poražavajuće za Ameriku, skoro ništa nije izgubio od svoje aktuelnosti, ali njegova priča ne deluje naročito filmski potentno. A naročito u rukama nejakog Barry-ja. Baldwin je autor osećanja, zavirivanja u psihu, lomova u junacima, a ne priče. I student u Barry-ju s tim izlazi na kraj na najidiotskije moguće načine praveći jedan, s obzirom na sirovost postavke, zašećeren film, koji kako odmiče postaje sve sentimentalniji i na kraju u svom nehepiendu jedva pronalazi nekakvu emocionalnu opoziciju.

Priča je za belog junaka neverovatna i to je ono što je čini fundamentalno poražavajućom. Crni mladić završava u zatvoru "samo na izjavu" silovane Portorikanke, koja ubrzo potom biva liferovana u rodni Portoriko. Iako ima belog advokata porodica je nemoćna da se izbori sa belim sistemom koji na ovaj način prikriva sopstvene zločine. A porodicu čini njegova mlada, devetanestogodišnja, trudna supruga, njeni otac i majka. I u dalekoj manjoj meri, njegova porodica.

Film je komponovan kao mešavina flešbekova koja nas upoznaju sa vezom Tish i Fonny-ja, kao i rasnom tenzijom koja je uslovila da Fonny završi kao "pogodan krivac". S druge strane, pratimo istu tu vezu u svom "zatvorskom ciklusu", paralelno sa naporima Tishine majke da stigne do Portorikanke i eventualno preokrene tok nepravde.

Iako sam film obećava, sočnom i neočekivanom svađom između Tishine i Fonny-jeve majke, koja se ne raduje snajki, a ni činjenici da je njen sin "upropašten" time što će postati otac (iako je već u zatvoru!), tokom koje sevaju žustre psovke, Jenkins sve vrlo brzo vraća na oskarovski teren seksa-u-mraku, čednih milovanja, sa koga, kako film odmiče, neobjašnjivo nestaju svi sem Tish i njene majke, i Fonny-ja, koji nema gde.

"Beale Street" je ulica Nju Orleansa, kako nam je na početku filma objašnjeno, koja služi kao metafora za "crnačku ulicu" u svakom američkom gradu. Kada bi ona mogla da progovori, crnci bi dobili pravdu... Ali, Jenkinsov film nije o toj ulici, on je dosadnjikava ljubavna priča "sa supružnikom u zatvoru", ilustrovana kroz scene i situacije čija stopala ne hodaju po toj ulici, već bilo gde. Roditeljska briga, a naročito u epohno skroz "indiferentnoj" i pogrešnoj interpretaciji (inače fenomenalne) Regine King, ne doseže univerzalno kroz superautentično (kao svađa na početku), već odmah poseže za patetičnim stereotipima "majke bez izlaza".

Jenkins je sa If Beale Street Could Talk na najgori mogući način ilustrovao Baldwinov roman i apsolutno nije imao pojma kako da ga ili čime iz njega da ga iskoristi za borbu u današnjem trenutku.

SELEKTAH: 2/10