VICE

Huuuuuuuuuhfffffffffffhuuuuuuuuuuufffffffffffffffffffffffghhhhhhhhh.

U Vice ima neverovatno inteligentnih i duhovitih rešenja. Samo zbog načina na koji je u film inkorporiran narator, sve sa otkrivanjem njegovog identiteta na kraju filma, Vice zaslužuje mesto u antologiji filma. Samo taj momenat je očekivani i svom glavnom junaku-ekvivaletno opori komenar na delo jednog od najgnusnijih činovnika američke vlade ikada!

Ja nisam imao pojma o liku i zlodelu Dicka Cheney-ja, iako sam, već tada, solidno pratio dešavanja u američkoj politici. Geneza njegove političke karijere i njeno monstruozno krunisanje tokom dva mandata nesrećnog George W. Busha ne samo da Cheney-ja prikazuju kao nadričardovanog Richarda III, već demontiraju modernu američku spoljnu politiku kao beskrupoloznu kombinaciju interesa u odnosu na koju su Trump i njegova sitna šurovanja sa Rusima malo dete. Bukvalno mi je to bio jedini utisak nakon gledanja ovog filma- ako je Amerika preživela Cheneya, apsolutno ne znam čemu panika u vezi sa Trumpom.

Nažalost, u dočaravanju svega toga ne pomaže nam ujednačeno odličan film.

Vice, pre svega, svojim stilsko-rediteljskim postupkom koji bi se mogao opisati kao overdozirani postmodernistički advertajzing pristup režiji užasno liči na prethodno ostvarenje Andy-ja McKay-a, The Big Short. Dakle, titlovi, ironično-cinični komentari, dokumentarne ilustracije, mini-predstave Shakespearea, pa čak i lažni krajevi, kao vid "živog komentarisanja" tokom filma neprekidno kroje meta-atmosferu, i gledaocu prave (nepotrebnu) distancu od priče i junaka. I da nije viđeno ne bi prijalo. Pre svega jer McKay nije odlučio čime se u filmu bavi.

Da, "najn-ileven" služi kao okosnica Cheney-evog "samo-krunisanja" u vladara Amerike i glavnog odlučioca o njenoj daljoj internacionalnoj sudbini, ali iako uveden u priču na samom početku, kao udica, do njega moramo da prevalimo celu Cheney-evu političku karijeru. Da je, kojim slučajem, taj proces išao uniformno hronološki, bez mnogo šetanja tamo-vamo, i da se fokusirao na dva ili tri događaja, McKay-ev rediteljski postupak manje bi smetao i gledalac bi manje imao utisak da je priča toliko usitnjena da skoro dve trećine filma deluju kao preduga, iako povremeno urnebesno zabavna, kolažna sekvenca. Što je postupak koji bi mogao da definiše ceo McKayev rediteljski postupak, i ovde i u The Big Short.

Zbog svega toga gledaocu je češće rečeno ili sugerisano kako da se oseća u vezi sa Cheney-em ili njegovim postupcima nego što mu je pušteno da on sam odluči na osnovu prikazanog. McKay nema vremena za duže scene i zato prepoentira sa njihovom svrhom.

Vice, na način na koji možemo da uživamo u njemu, oživi tek u poslednjoj trećini kada pratimo Cheney-eve političke odluke u "realnom vremenu" i skoro možemo da pipnemo čoveka koji je "moralne imperative" američke demokratije u potpunosti izbrisao ličnim interesima, ali se i dalje obilato poziva na njih. Da Frank Underwood sasvim sigurno nije baziran na njemu, rekao bih da je Cheney gledao House Of Cards i otkrio šta se sve u politici može. Bez većih problema. Apsolutno nepotrebno "razbijanje četvrtog zida" u poslednjoj sceni filma naročito ide u prilog poređenju sa HoC.

Mislim da Bale nije dobio priliku da briljira, delom i zbog toga što je McKay bespogovorno protiv svog junaka (što je naročito demonstrirano scenom lažnog kraja na sredini filma), pa onda skoro ceo Vice deluje kao turobna politička parodija, a ne drama. Armando Iannucci je očigledan uzor i standard za ovu vrstu satire, ali on, čak i kad se bavi Staljinom, "voli" svoje junake i pruža im priliku da mi kao gledaoci osetimo njihove mane i tuge. McKay ne. Njegov Cheney je gad od početka i ovaj film samo impresionira gledaoca koliko jedan političar može da bude još veći gad. I trenutno deluje da je Cheney zlatni standard.

SELEKTAH: 6minus/10