OVERLORD

Stvarno ne znam zašto Overlord nije bio uspešan i popularan film koliko i Black Panther. Ili, barem, Inglourious Basterds. Jer tako nešto sigurno zaslužuje.

Drugo ostvarenje Juliusa Avery-ja (prvo, Son Of A Gun, nisam gledao) kombinuje nekoliko vrlo, da ne kažem- ultimativno, bioskopskih stvari- post-Tarantinovsku (mada bi i reći "pro-Tarantinovsku") postmodernost u tretmanu žanra i "istorije", zatim spilbergovsku elaboriranost akcionih sekvenci (sa podjednakom dozom crnog humora) i poštovanje prema hororu u maniru J.J.Abramsa (koji je i producent ovog filma) ili Jordana Peelea. Ova kombinaciji, samo u ambiciji vredna gromkog aplauza, ostvarena je sa zavidnim autorstvom i sigurnošću i višestruko nadmašuje 98% holivudskih ostvarenja koja su nam prethodnih godina poturana kao "bioskopski hitovi".

Radnja je vrlo jednostavna. Neposredno pred iskrcavanje savezničkih trupa u Normandiji, padobranska jedinica ima zadatak da se spusti u neko francusko seoce i sabotira radio-odašiljač na crkvenom tornju, jer bi ovaj mogao ozbiljno da ugrozi vazdušnu podršku snagama na kopnu na "D-day". U urnebesno klaustrofobičnoj uvodnoj sekvenci koja sa dosta humora kreira psihozu rata upoznajemo glavne junake, njih petoricu, na čija pleća će realizacija tog zadatka da padne.

Međutim, kada dođu u selce, Ameri relativno brzo otkrivaju da u podnožju crkve ne leži samo radio odeljenje već i vrlo, vrlo neobična laboratorija... Što dodatno komplikuje ionako "nemoguću" misiju.

Avery je napravio jasan i vrlo kompaktan film koji praktično nema praznog hoda, vrlo dobro balansira između akcionih i dramatičnih sekvenci i onih koje nas ostavljaju "nasamo sa junacima" da malo bolje upoznajemo njihove karaktere. On je bespoštedan u svom portretu nacista kao najvećeg ljudskog zla, ali u isto vreme i oporo realističan u tretmanu rata i dočaravanju kontinuirane ljudske neprilagođenosti na sve što on donosi. Aklimatizacija "stvarnog života" pomoglo je to što su junaci inspirisani Coppolinim tipom boraca, kao u Apocalypse Now,  te neka vrsta podjebavajućeg odnosa neprekidno cirkuliše između njih ili od njih prema stvarima koje im se dešavaju.

Ako ste gledali Get Out i Sorry To Bother You, i ako se složite sa tim da je ovde uprkos "band of brothers" ansamblu, glavni glumac, ipak, Afro-Amerikanac Boyce (odlični Jovan Adepo), onda zbog sličnog, satiričnog duha koji promičr kroz "fantastični" žanr, kao i zbog činjenice da je glavni junak crnac "u raljama belog sranja", možemo već da pričamo o "novom talasu" filmova koji unutar žanra rekontekstualizuju Afro-Amerikance kao očigledne žrtve/akcione heroje unutar "belih" uređenja društva i života. I ovde, kao i tamo, jedan crni Amer dosta nevoljno mora da se prilagodi "sranju koje su započeli belci" i da potom po svaku cenu traži načina da sačuva živu glavu. Da, slažem se, da Drugi svetski rat ne možemo da iz perspektive rasnih sukoba zovemo "belim zamešateljstvom", niti da negiramo bele žrtve tokom istog, ali u Avery-jevom specifičnom pogledu na stvar ima prostora za to. Pre svega zbog preovladavajućeg "duha" koji sva tri filma dele. Crni humor u kombinaciji sa neobičnom, ali realnom, smrtnom opasnošću.

Nemojte i vi da propustite.

SELEKTAH: 8plusplus/10