Iako pozdravljam napor i nameru Yorgosa Lanthimosa da izađe iz "onoga što ljudima pada na pamet kada čuju da je film režirao Jorgos Lantimos" i iako sam debelo svestan (bes)kompromisnosti koja je ostvarena prilikom stvaranja The Favourite kako bi ovaj ispao "gledljiv" i za oskarovsku publiku, ipak, ne mogu sebe da lažem da se radi o filmu koji zavređuje pažnju koja mu je ukazana.
Svi filmovi Yorosa Lanthimosa (a ostala mi je samo Kinetta da kompletiram njegov opus) uvek su fundamentalno iščašeni. U svima ima neka centralna premisa (otac zatvor, živimo performans, ljudi se inkarniraju u životinje, natprirodno vs moralno) koja definiše film i traži od gledaoca da odbije poznatu realnost i uroni u onu koju je Yorgos kreirao i da onda unutar nje rekonstruiše vrednosne i moralne sisteme i prati sudbinu likova. Recimo.
U The Favourite to nije slučaj. Ovde nam kao osnov služi priča o kraljici Anni, britanskoj vladarki s početka XVIII veka koja je imala bliske, pa vrlo neprijateljske odnose sa vojvotkinjom od Marlborougha (zovimo je Sarah na dalje), a Sarahini memoari, Churchillove reminiscencije na pretke i kuloarska istorija ostavljaju prostora da je taj odnos bio i daleko intimniji, kao i da je njegovom prekidu kumovao podjednako blizak odnos kraljice sa Sarahinom rođakom Abigail.
Demistifikacija istorije tj "kostimiranih holivudskih blokbastera" koji su istu umili u krvave muške bitke i čedne, suve poljupce realno je na snazi od sedamdesetih na ovamo. Svaki viđeniji evropski reditelj insertovao je neka svoja interesovanja u dočaravanje aristokratskog života i na tom terenu videli smo sve moguće oblike društvenih i moralnih anomalija, a o spektru seksualnih interesovanja da i ne govorim. Drugim rečima, životi i priključenija kraljeva odavno nemaju veze sa "uštogljenošću BBC-ija". U tom kontekstu, The Favourite je, zapravo, neobično čedan u svojim sugestijama lezbijskih odnosa kraljice Anne, a nekakve posebne dijaboličnosti nema ni u dočaravanju dvorskih "opasnih veza".
Više od svega, The Favourite pokazuje da Yorgos baš i ne zna kako da razvija (zanimljive) odnose unutar relativno-normalno postavljenog narativa. Film ima jako puno praznog hoda, naročito u delu koji se tiče Sarahinog lika, dok u kreiranju Abigail pribegava spletkarskim dosetkama kakve smo već apsolvirali u filmovima koji prikazuju nečije penjanje na društvenoj lestivici, preko glava i leševa drugih. Iako smo već navikli da su odnosi među ljudima kod Yorgosa drvenasti, to je do sada bilo opravdano još drvenastijim setingom, ali ovde ukazuje na neopuštenost autora koji je hendikepiran činjenicom da priča priču na način koji mu nije blizak.
Otuda Yorgosov rukopis bolje prepoznajemo u detaljima koji iščašuju istoriju- bizarnim dvorskim plesovima, Anninom fascinacijom zečevima koji su substitut za čak sedamnaestoro nerođene dece, u načinu na koji funkcionišu pozadinske dvorske službe (kuhinja, posluga), dok efektni odnosi bivaju uspostavljeni tamo gde smo ih najmanje očekivali- recimo između Sarahe i "Mary Magdalene" koja ju je spasla i čitavu stvar vidi samo kao priliku da zaradi.
Sudeći po nominacijama i dodeljenim nagradama, The Favourite je viđen i promovisan kao "glumački film" u kome su čak tri ženske zvezde pokazale najbolje od sebe. Možda. Ako govorimo o vremenu provedenom na ekranu, pa čak i o ulozi koju određeni junak ima unutar prikazane radnje, Rachel Weisz (kao Sarah) zauzima daleko najviše mesta i više je doživljam kao "glavnu" u ovom filmu nego kraljicu Anne tj Oliviu Colman. S druge strane, Weiszovoj su ponuđeni najdosadniji momenti filma, uobičajeni hod spletki, i pucanje na golubove. Emma Stone, kao Abigail, svakako prolazi kroz najveću transformaciju, ali ona najviše od njih tri igra u filmu koji Yorgos ne pravi i ne želi da pravi. Za razliku od nje, Olivia Colman apsolutno deluje kao "Yorgosova glumica" i njene histerične mene od depresivne do nadrndane (naročito u odnosu prema posluzi) efektno oneobičuju "priču koju smo već gledali". Ali, s druge strane, Yorgos nije baš ponudio puno prilika sirotovoj Colmanovoj da izađe iz svoje "ucveljena Vesna Pećanac" poze i da se razigra koliko je talentovana. Da, trenuci u kojima nam lomi srce svojom životnom sudbinom jesu potresni, ali više sami po sebi, nego što je Colmanova kumovala našem saosećanju. Možda je najimpresivniji trenutak filma poslednja scena, kada Colmanova gledajući kako Abigail muči njenog zeca muči ovu na isti način i debelo shvata da se njene muke, najviše zahvaljujući njoj, razmnožavaju kao ti zečevi. A da je ona sama, tragični koktel zlobe i sjebanosti.
The Favourite nije "film za tetke", pretpostavljam da će da naiđe na lep prijem kod publike koja je uživala u ostvarenjima Petera Greenawaya, ali i dalje mislim da je Killing Of A Sacred Deer bio bolja i preporučljivija direkcija za Yorgosa i ono što on može da ponudi "popularnom filmu".
SELEKTAH: 5plus/10
No comments:
Post a Comment