SUSPIRIA

Da budem iskren, Suspirie Darija Argenta se sećam kao kroz maglu, iako sam je gledao relativno skoro i u sklopu privatno osmišljenog programa "Šta je to sve "Giallo"?". Kako sam tada ispratio još par Argentovih filmova, opšti utisak mi je bio da je sve tu "nekako malo amaterski i nekako neplanirano kemp" iz današnje perspektive.
Sve vam to kažem da biste na vreme razumeli da ja nisam imao nikakva posebna očekivanja od rimejka Luce Guadagninoa, a naročito nisam bio prestrašenmogućnošću da je njegov zemljak verovatno odlučio da "predvidljivim arthausom sahrani genija".
Dva sata i tridesetdva minuta trajanja, od kojih je prvih pola sata dosta traljavo utrošeno na rekontrukciju uloge psihijatra Mendela u ulogu doktora Klemperera (u kojoj sam, kunem se/pitajte Žozefinu skoro odmah prepoznao Tildu!), koji, kao jedini muškarac u filmu, postaje neplanirani saborac nekih polaznica baletske škole.

Guadagnino je puno toga promenio. Iako se isprva tako ne čini, njegov film ima vrlo jasnu i neočekivano, čak i žanrovski, čistu priču (slede spojleri!). Na početku upoznajemo Patriciu koja je pacijentkinja doktora Klemperera čija paranoja da je škola paravan za veštice odlično biva reflektovana krizom taoca koja se baš tih dana odvija u Berlinu (kada su Palestinci oteli Lufthansin avion i tražili da se njihovi saborci puste iz zatvora). Nakon toga, Amerikanka Susie stiže u školu i relativno brzo i upečatljivo postaje miljenica glavne učiteljice Madame Blanc, ali i glavna zvezda nove produkcije. Njen amiški bekgraund i fascinacija Blancovom i školom isprva deluju kao logičan kombo "seljančice" i "velikog grada", ali su zapravo paravan za nešto sasvim drugo.

Suspiria, u Guadagninovoj izvedbi, je film o ženama, o ženskoj "organizaciji" u kojoj postoje trvenja, struje, smene komandanata, sve one "muške stvari". I otuda ne čudi što kroz Susie, kao izvornu "Mother Suspiriju" stiže povratak korenima, "ženskim principima" koji su više zasnovani na ujedinjavanju, poštovanju za žene, empatiji i razumevanju (što Susie sve demonstrira u poslednjoj sceni sa Klempererom, odužujući mu se za njegovu odanost "jednoj ženi"). Suspiria ima par upečatljivih horor momenata, ali, po mom mišljenju, bolje generiše i održava "natprirodnu" atmosferu nego Argentov original, koji ipak više povlađuje "jeftinim" načelima "gialo" žanra, sa krvavijim ubistvima.

Fotografija je fenomenalna. Boja kože nogu Dakote Johnson (Susie), njene noge, tako seksi. Pod, scenografija, ogledala, kostimi, lokacije, besprekorno.

Guadagninov film se bez mnogo problema odvija kao performans, kao "jedan od onih" telesnih nastupa u kojima meso aktera igra glavnu ulogu. Sinhronizacija koju je u dva navrata napravio između ubistva i nastupanja balerina, gde njihovi pokreti, transportovani kroz Madame Blanc, bivaju pokreti koji ubijaju, tj lome žrtvu antologija su ne samo umetničkog horora, već horora uopšte, već sada! Taj paralelni performans na više nivoa transponuje snagu igre, snagu i krhkost tela, moć veštica! Finale izlazi "crvenilom" u susret originalu i pravi neku vrstu posvete, ali višestruko trijumfuje kao orgazmička ekstravaganca koja zaista deluje kao "veštičije prelo", a ne kao pamfletna ilustracija vrhunca horora. Guadagnino pravi efektan i uverljiv tvist na kraju, a #meToo pokret na neobičan način nastupa kao "korektivno sredstvo" za one koji su izdali principe unutar ženskih redova.

Iako mi se Thom Yorkeov saundtrak bez filma nije previše dojmio, moram da priznam da njegova cmizdreća folkotronika izvrsno pasuje filmu i iz scena koje prožima cedi emocije ili stavlja fokus na njih. Iako su najbolji delovi ovog filma protkani ljudskim uzdasima i nemim ritmovima njihovih tela, Yorke povezuje žrtve i njihove emocije kulminirajući u emocionalnom kraju filma.

SELEKTAH: 9/10