A Ghost Story, Davida Lowery-ja, je po mom neskromnom mišljenju bio masterpis. Uprkos manama. Zapravo, a u želji da vas nerviram još više, meni je taj film kao Kubrickov 2001: A Space Odyssey, na nivou razbijanja dramske forme u nešto apsktraktno i po avangardnom kretanju po realnosti, s tim što mi je emotivniji i bolji. Uprkos manama.
Otuda sam očekivao mnooogo više od The Old Man And The Gun. Iako nije trebalo. Jer je Lowery-jev "najcenjeniji", Ain't Them Bodies Saints, meni skoro studentski amaterizam. A i njegov Pete's Dragon smo s Eli odgledali bez mnogo izgubljenih uzdaha.
Ali The Old Man And The Gun je baš... bez veze. "Uglavnom" baziran na istinitim događajima (kako sam ponosno kaže i na početku i na kraju filma), to je priča o Forrestu Tuckeru koji je ceo život proveo bežeći iz raznoraznih ustanova u koje je bio "pritvoren" i koji je ceo svoj život, uključujući i kompletnu starost, posvetio pljačkanju banaka pištoljem, kojim nikada nije opalio. Naprotiv, sve svoje pljačke obavio je džentlmenski, s osmehom i, kako očevici kažu, "izgledajući veoma srećno".
Gerijatrijski deo priče o njemu oivičen je poznanstvom sa vršnjakinjom Jewel (Sissy Spacek) koju upoznaje u restoranu nakon jedne pljačke i s kojom, praktično održava odnos, sve do svoje poslednje pljačke.
Gledajući The Old Man And The Gun nisam shvatio o čemu je ovaj film, tj šta je bila Lowery-jeva namera da nam kaže pričajući priču o tipu koji je osećao da živi isključivo dok je prkosio zakonu. U prekratkih sat i po, film deluje zbrzano, neuverljivo, izrazito nefokusirano i dramski skoro potpuno prazno. Lowery relativno rano uspostavlja (očekivanu) opoziciju svom junaku kroz čuvara reda, Johna Hunta (Lowery-jev stalni Casey Affleck), koji je zapravo i otkrio da iza serije pljački po celoj "donjoj" Americi stoji jedan čovek. Međutim, nekog posebnog rivalstva između njih nema, naročito ne "ikoničnog". Lowery će im u par navrata ukrstiti pute, čak i zabavno, ali sve to pre deluje kao biografski dug tom periodu Tuckerovog života, nego kao nekakva sudbinska postavka stvari.
Lowery nepotrebno vreme troši na Huntov privatni život, stilizujući ga skoro u dokumentarnom maniru, ali ti momenti, kao i oni koji se tiču Tuckerovog odnosa sa Jewel, planiranja pljački sa svojom bandom (koju čine još Danny Glover i Tom Waits), deluju kao hvatanje najnebitnijih aspekata i trenutaka priče. Ceo The Old Man And The Gun kompromitovan je time što popunjava vreme vrlo banalnim situacijama, dijalozima, pa čak i odnosima.
A onda je kroz sve to, u flešbeku koji priča Tuckerovu biografiju, provučen i deo karijere (ili samo jedna scena?) Robert Redfordove karijere, pa nije jasno da li je u isto vreme The Old Man And The Gun neka vrsta kreiranja pozne faze i omaža jednoj "desperado" karijeri. Što, moram da priznam, nije nešto po čemu ću pamtiti Redforda. Mislim, The Old Man... uprkos naporima nije vestern, niti njegovo meta-finale (ili anti-finale), gde se jedna hipi filozofija meša sa nedostižnim horizontima prerije mitskog Divljeg Zapada i prikazuje nam čoveka koji je po svaku cenu živeo svoj život kako je on hteo. A potom se sve to pretapa na karijeru Roberta Redforda i činjenicu da je on ovaj film odabrao da završi svoju karijeru. Jedinu paralelu nalazim u činjenici da je i Redford svoj život živeo mimo "Holivuda" i u debeloj senci svog uspeha, "kako je hteo".
Tucker negira konvencije "uobičajenog života". Mada, Lowery ne ulazi naročito u to zašto je Tucker radio sve što je radio (Redford još manje). Sem što nas pušta da vidimo da ima ćerku, za koju izgleda ni ne zna, baš kao i unuke. S druge strane, Tucker deluje kao neko ko bi voleo njihovo društvo. Iako bi ono bilo nepraktično.
Dakle, emotivni impakt filma skoro da ne postoji. Ispričana priča više je zabavna na nivou informacije, nego egzekucije, i potencijalnih meta-momenata koji su opet interesantniji za dekodiranje geekovima nego (pri)prostoj publici. Redford ne deluje naročito ubedljivo, ali ni naročito odomaćeno u liku. Sem na trenutke kada odiše sebičnošću. Skoro svi ostali likovi u filmu, uključujući i Hunta su nepotrebni. Zažmurite i film može bez svih njih.
Ironično (nadam se...) osmišljeni poster koji sam stavio za ilustraciju teksta prikazuje sve ono čega u filmu nema, verovatno u želji da se tim žanrovskim aspektima naruga. Ali ono što je ostavljeno umesto toga deluje ispraznije je od svih prikazanih klišea.
SELEKTAH: 1/10
No comments:
Post a Comment