04 February 2019

TODOS LO SABE (EVERYBODY KNOWS)


Todos lo sabe trebalo je da bude posebno zanimljiv, naročito Farhadijevim fanovima (poput mene) zbog jedne stvari- a to je što "iranski Bergman" po prvi put potpuno izlazi na inostrani, ne-iranski teren. Dakle, ako smo sa Le Passe po prvi put imali izlet "na Zapad", u Pariz koji "dele" Iranac i Francuskinja, pa smo tamo mogli da posmatramo sukob "dva sveta", ovaj put Farhadi je trebalo da nam pokaže nekoliko stvari: 1) da li njegove priče imaju univerzalni potencijal ili je njihova funkcionalnost isključivo vezana za iranski živalj, 2) da li Farhadi ovaj put gleda svet kroz "iransku vizuru" ili pokušava da uhvati "lokalnu" vizuru i 3) da li se i koliko gubi u neminovnom prevodu.

Film koji je otvorio prošlogodišnji Kanski festival, i nije osvojio nijednu nagradu, u najprestižnijoj mogućoj evropskoj varijanti krasile su i dve njegove, lako moguće, najveće evropske bračne zvezde- Penelope Cruz i Javier Bardem. Farhadi je imao više nego solidnu priliku da se kruniše kao najveći festivalski reditelj trenutno koji, poput Fellinija i Bertoluccija, deluje lokalno, ali jednom nogom bez problema drži otvorenim vrata Holivuda.

Kako slede spojleri, zažmurite. Todos lo sabe je film o ženi koja se vraća u rodni kraj, sa svojih dvoje dece, na svadbu svoje sestre. Tokom svadbe neko joj kidnapuje ćerku tinejdžerku i to pored problema nalaženja novca za otkup otkopava i tajnu za koju se ispostavlja... da su je svi znali.

Iako Farhadi priprema teren za svoj trilerozni obrt (sa pijanom terenkom, nestankom struje...), moram da priznam da nisam ostao ubeđen da je iz kuće pune ljudi moguće izneti tinejdžerku, a da niko to ne primeti. Ali, kako ovaj film nije o tome, zanemariću.

Farhadi u Todos... ne rešava dva problema. Jedan se tiče onoga koji sam pomenuo među očekivanjima- on ne uspeva da me uveri da je ova priča autentično vezana za Španiju, pa tek onda univerzalna. Dileme koje ona otvara, poput očinstva, mračnih porodičnih tajni, "klanovskog držanja" pre mi deluju kao sporne i potencijalno radiaklne za umerenu struju, ipak, religiozno konzervativnije iranske sredine. Iako smo ovde u "španskom selu" i među potencijalno "zatucanijim" svetom (a ništa ne ukazuje na to). Mislim da je Todos... trebalo da bude daleko mračniji i mučniji film da bi se opravdao u ovoj sredini. I ostvario efekat.

S druge strane, ono što je bilo najjače Farhadijevo oruđe, a to je zidanje karaktera, ovde skoro sasvim ostaje bez municije. Niko od tri glavna junaka, Paco (Bardem), Laura (Cruz) i Laurin muž (neizbežni "Argentinac" Ricardo Darin), ne dobija prostora da se makne iz klišea ili ponašanja koje "propisuje" žanr i tema filma (kidnapovanje). Laura plače i drami, Paco, poput vernog psa, vrti repom i trudi se da pomogne, dok Laurin muž sem par neartikulisanih nadanja da će mu bog pomoći, pre nego bilo ko drugi, uglavnom ostavlja utisak kuvane kokošije noge. Par scena, efektnije definiše sporedne junake, poput svađe u kafani (oca), nalaženje detektiva (Laurinog brata ili zeta), otkrivanje počinioca (Laurina majka), koji su, paradoksalno, "oni koji sve znaju". Ali film ne nalazi načina da na sličan i efektan način izbalansira te epizode sa glavnim tokom i glavnim junacima.

Farhadi je propustio priliku i da se pozabavi nečim što bi bila očigledna "farhadijevska tema"- a to je - ko je veći muškarac, tj otac, ko zaslužuje tu titulu, i ko o tome odlučuje. Paco ima sve vreme ovog filma da deluje odlučnije, dok Laurin muž deluje skoro smešno u svom nesnalaženju u situaciji. Verovatno najporaznije od svega je koliko Laura ne služi ničemu sem da u nekom trenutku jednom odlukom gurne radnju ka svom razrešenju. Farhadi nam nije pokazao ni velike ni male promene u svojim glavnim junacima. Njima je kidnapovanje osvetlilo samo to da "svi znaju" ono što je potencijalno velika porodična tajna, a nama da je porodica i dalje raspoložena za skrivanje novih tajni, pa su otuda baš zato i moguće njene kriminalne aktivnosti. Ali to se nikako ne reflektuje na junake- oni nisu nekakve dobre duše koje ni ne znaju da su žrtve svojih porodica ili, pak, isti kao njihove porodice, samo se prave. Niti je Paco ispao neka posebna žrtva čitave priče. Niti njegov "ljudski gest" dobija na jačini, jer ne shvata kako je zloupotrebljen. Čak i ako mu se porodica "osvetila" na ovaj način to nekako nije izbilo u prvi plan kao potencijalna centralna tema ovog filma.

Deluje da je Todos lo sabe trebalo da bude priča o razotkrivanju mračne porodične mašinerije, ali tome je, nažalost, posvećeno, tek poslednjih par minuta filma. Sve ostalo je samo prosečan "teve film" sa nešto kvalitetnijom rediteljsko-glumačkom izvedbom.

SELEKTAH: 5minus/10

5 comments:

  1. meni je i "trgovački putnik" bio žešće dosadan i upakovan kao da bi trebalo nešto bitno da kaže ali u sadržaju i pristupu više odaje utisak proračunosti nego iskrenosti. deluje mi da je farhadi jedan od onih režisera "jedne fore" i da reciklira samog sebe,samo sve neinventivnije (da li zato što ne zna bolje ili misli da festivalska publika baš to želi, ostaje pitanje).
    zbog španskog dua, daću šansu da svi saznamo.

    ReplyDelete
    Replies
    1. složio bih se da kod farhadija uvek ima neka relativno jednostavno postavljena moralna dilema, od čijeg tumačenja nastupaju komplikacije u običnom životu. ali mu ne bih prebacivao taj dramski model kao "jednu foru".
      jer, po istom principu, kod spielberga uvek neko nekog juri, kod woody-ja on naglas priča sam sa sobom, kod altmana šetamo od jedne do druge grupe junaka i slušamo šta pričaju itd itd. svako ima nešto. što je uvek bolje nego ništa.

      Delete
    2. eh, sada simplifikuješ ti...nemam problem sa postavljenom moralnom dilemom već načinom njene realizacije (iznova i iznova). spielbergovi filmovi se prilično razlikuju, kao i woody alenovi, a i altmanovi,iako imaju prepoznatljiv rukopis. vidi se želja za istaživanjem novih teritorija, rekao bih tako. kod farhadija me je oduševio samo "about elli", a sve ostalo mi deluje kao potpuna repeticija stila koji svojom besmislenom upornošću da se "baš uklopi u prepoznatljiv stil" potpuno, na emotivnom planu, obesmišljava postavljenu moralnu dilemu. i onda sve trpi...gluma, kamera, scenografija, a specijalno dinamika.

      kao i u muzici, ponekad je ipak bolje ništa nego nešto jer iz tog ništa otvara se ponor i šansa da pronađeš zaista bolje nešto.

      Delete
    3. mislim samo da njegov stil više trpi, jer je fundamentalno okrenut realističko/dokumentarističkom stilu i istoj takvoj drami, pa ima ograničene mogućnosti da se kamuflira u odnosu na pobrojane reditelje. mini je baš manverisanje u tom minimalizmu bilo zabavno, ali, da, mogu da razumem da se stvar iscrpla u osnovi, o čemu baš everybody knows svedoči (s obzirom da je tu napravio "najdrastičnije" izmene u svom radu)

      Delete
  2. ...proračunatosti...ispravka samo zbog tvog lektora pere cvetnog.

    ReplyDelete