BUMBLEBEE

Vi znate da sam ja veeeliki fan Transformers, ali što više razmišljam o ovom spinofu tog serijala sve mi se manje dopada.

Ono što je Michael Bay uradio s prvim delom (i posle više nikada nije uspeo da ponovi) bila je fenomenalna, proto-spilbergovska tinejdžerska zabava, sa robotima velikim kao zgrada! Roboti su bili ekstenzija nekontrolisane tinejdžerske energije. The Strokes na majici glavnog junaka! Brzi automobili i spašavanje sveta.
Svaki naredni nastavak zaboravljao je sve više i više tinejdžere, a akcenat nepotrebno stavljao na sve jalovije sprovedena spašavanja sveta. Pa je onda i tinejdžer otišao i bio zamenjen "večitim tinejdžerom" Markom Wahlbergom koji je čitavoj stvari prišao s prezirom i distancom koju obično ne pokazuje ni u idiotskijim produkcijama u kojima participira (Daddy's Home).
Svi su nekako sve više stideli učestvovanja u Transformers, pa je od njih počeo da beži i Michael Bay.

Bumblebee bi trebalo da bude "povratak korenima" tj povratak tinejdžerskog života i njegovo ravnopravno učešće u "spašavanju sveta". Za raspis scenarija na "tu temu" pozvana je Christina Hodson koja iza sebe ima dva bijedno primljena uratka u kojima su, a to je izgleda bilo najvažnije, glavni akteri bile žene. U Bumblebee ta akterka je tinejdžerka Charlie (Hailee Steinfeld) čiji je život, odrastanje i interesovanja u melanholičnoj senci prerane očeve smrti, a sa kojim je delila nebrojane sate u njihovoj garaži pokušavajući da popravi njegov sportski kabriolet. Dakle, sve je tu za još jednu eksploataciju uobičajenog spilbergovskog setinga, ali...

Pored toga što je ispričana priča puna klišea i što rezonuje nekakvim fastfud emocijama koje bi trebalo da gutamo bez mnogo interesovanja i razmišljanja šta ih izaziva, sve ostalo u njemu je deo strategije koja tržištu nudi jedan, do skora "umri muški" proizvod, u kome sada jedna ženska junakinja pokušava da pronađe mesto za sebe. Bumblebee je demonstracija surovo muškog okruženja (nema ženskih Transformera, tj, barem ne još!) u kome mala Charlie, svog amorfnog imena, sa Bumblebeejem uvijenim u "Bubu" (kao prototip ultimativnog "chic" automobila) treba da joj asistira u odbrani Zemlje od zlih Deseptikona.

I to se i dešava. Uz sve već stoputa viđene fore koje izaziva "skrivanje vanzemaljca", uz mamu (Pamela Adlon) koja filmu treba da da na modernijem i kul vajbu, uz dečka koji je pored toga što je Afro-Amerikanac (kako vas nije sramota da primećujete boje?!!) i dvaput smotaniji od Charlie, uz vojnog Johna Cenu koji se još više od Wahlberga pita "koji ću ja k. ovde?!!"... Sve je rutina, rutina emocija i ambicija, simulacija #meToo drajvera, prošarana od svih muzika ovog sveta, sa čak dve pesme The Smiths, ne bi li osamdesete dobile na šiku koji u američkim filmovima nikada nemaju... A tu je i pozadinska eksploatacija Breakfast Club kao ultimativnog proto-#meToo filma (što ovaj, naravno, nije, ali... čik kažite to!), koji bi trebalo da doprinese tome da Charlieja i njenog momka percipiramo kao zanimljive i dovoljno individualizovane juanke u "ovakvom jednom filmu".

Sve je simpatično, okej, ne smrdi, niti miriše. Kao Milenijalsi.

SELEKTAH: 5minus/10