DRAGGED ACROSS CONCRETE

Ako mislite da bi ovaj film bio bolji da traje kraće od 2 sata i 39 minuta, onda ovo nije film za vas.
Onda verovatno nećete razumeti ni zašto mislim da je S. Craig Zahler "novi Tarantino".
Niti zašto je ovaj film skoro fenomenalan.

S. Craig je u većini domova lepo prihvaćen zbog svog kanibalističkog vesterna Bone Tomahawk, ali u moje srce je ušao tek "vrlo" fenomenalnim Brawl In Cell Block 99 koji i dvestotinak odgledanih filmova kasnije i dalje izgleda kao nešto što skoro, a verovatnije "i nikad", nisam gledao. Pored mnogih impresivnih stvari u njemu, ona koja sasvim sigurno impresionira jeste koliko je reditelj disciplinovano i kontinuirano prisutan kao "autor", od prvog do poslednje trenutka. Sve je promišljeno, ništa nije tek samo da bi bilo. "Autor je prisutan". U Dragged Across Concrete sve je to je još očiglednije. U nekim aspektima i bolje.

Ovaj film, sa svojom temom policajaca koji zglajzaju zbog "nepravdi" koja donose nova vremena i potom moraju da zađu u "sivu" zonu da bi ekonomski opstali pre nekih dvadesetplus godina bio bi solidan predložak za crnohumorni krimić kakav je Tarantino polu-patentirao sa Reservoir Dogs. Film u kome ono što junaci govore podjednako "govori" koliko i živopisno nasilje koje demonstriraju ili trpe. Život je nekako u ironiji svih stvari koje se dešavaju usput, paralelno, neplanirano. Život je ono što propuštaju.

Ono što je mene najviše zabavljalo u ovom filmu, a što je Zahler vešto i skoro sasvim kamuflirao time što je prvom i poslednjom scenom definisao "crnog" Henry-ja (Tory Kittles) kao glavnog junaka, jeste što u ovom filmu dva "prosečna", bela junaka bivaju žrtve novih, modernih vremena u kojima se bolje "snalaze" oni koji su do skora bili najčešće žrtve "starih dobrih vremena". Dakle, policajci Ridgeman (Mel Gibson, s brkovima) i Lurasetti (Vince Vaughn) najebavaju nakon jednog hapšenja zato što je sused snimio njihov "nešto brutalniji" tretman kriminalca koji se uspravo spremao da izdistribuira heroin "lokalnoj omladini". Zahler je totalno na strani policajaca koji se pitaju- da li zaista godine poštene službe (a nema sugestija da je bilo drugačije) i činjenica da su sprečili potencijalno fatalniji ishod za mnogo ljudi zaista treba da budu tako bespoštedno kažnjeni, jer je njihov metod bio u neskladu sa potrebama "novog društva". Izgleda da da.

To opravdava njihovu odluku da opljačkaju pljačkaše i zarade pare koje su im "otete" prinudnim odsustvom sa posla. Pare koje su im potrebne za venčanje, bolesnu ženu i dete koje je svakodnevna žrtva šikinarianja (od strane crnog tinejdžera, jus sayin...). Ta pljačka će, naravno, krenuti kako ne treba, policajci će silom prilika postati odgovorniji za veći niz zločina nego što su planirali, a na kraju... pa videćete.

Sa Mel Gibsonom u glavnoj ulozi, čak nekoliko situacija koje prikazuju Afro-Amerikance u ne-simpatičnim ulogama, sa belim junacima koji "traže pravdu", Zahlerov film bi i u nekim drugim, srećnijim vremenima, bio "sumnjiv", a u ovim našim mi je neobjašnjivo kako već nije bunkerisan kao ultra-desničarsko, MAGA đubre! Nakon čega je Zahler proteran iz Holivuda.

Ali Zahler je pametan. On se sakriva iza umetnosti. Iza onih sat vremena koji su ekstra u njegovom filmu i potrošeni na skoro David Milchovske dijaloge u kojima banalno struganjem otkriva metafiziku života, njegovo "tiho promicanje". U kojima dosadna, nezaustavljiva realnost (najbolje dočarana u karakterizaciji junakinje koju igra Jennifer Carpenter) nagriza svaki smisao života dajući mu neki novi, izazivajući likove da prežive, a nas da je odgledamo i prihvatimo kao deo narativa koji u sličnim žanrovskim filmovima nemamo. Jer ovo jeste žanrovski film koji najviše od svega negira sopstvene žanrovske momente produžavajući ih i izobličujući ih na svakom koraku... "uobičajenim životom".

Dragged Across Concrete je crna hronika koju biste možda našli u istoj onoj novini u kojoj je Paul Thomas Anderson čitao o žabama koje padaju s neba ili samoubicama koje skaču sa zgrade, ali bivaju ubijene opaljenim metkom na nekom od spratova, dok padaju, kao u filmu Magnolia. Tamo gde je Tarantino izvlačio umetnost iz palpa, Zahler, slično njemu, to čini vraćajući umetnost kroz dosadu života u žanr.

I kada na kraju Kittles od svog brata zatraži da igraju onu igricu u kojoj se ubijaju lavovi, deluje kao da on "belom igraču" sugeriše koja je naučena lekcija- svet se promenio i ok je da se lavovi love, ali u virtuelnom, a ne stvarnom svetu. Ono što smo, treba da ostane iza zatvorenih vrata. A ne da se vuče po vrelom i prljavom betonu.

SELEKTAH: 9minus/10