JEUNE FEMME

Jeune Femme, rediteljke Leonore Serraille (čiji prethodnik, i njen debi, Body, mi stoji u nepreglednom redu filmova još od 2016) je film koji bi mogao da bude o modernim potucanjima jedne mlade Parižanke, ali i o neprijateljskom Parizu koji potuca jednu mladu Parižanku.

Glavna junakinja je Paula Simonian, devojka od tektridesetleta, koja se upravo vratila iz Meksika (nisam siguran u to, proverite), samo da bi saznala da ju je, njen osetnije stariji dečko (mislim, u filmu se insistira na tome, ne primećujem ja), kaširao i ne želi da ima išta sa njom. A ona mu uporno zvoni na interfon i udara o vrata, čak i glavom. Tako film počinje.

Paula koju upoznajemo deluje više kao "slučaj", nego kao "mlada, luda žena". Razlozi njene mentalne devastacije isprva ne leže toliko u drugim ljudima i mrskom Parizu, koliko u njenom emotivno nesputanom ponašanju. Paulu niko neće, ni dečko, ni rođena majka i ona je prinuđena da se dovija i snalazi. I završava kao dadilja jednoj samohranoj majci praveći se da je Sara, prijateljica jedne druge žene koja je preporučila za posao i koja misli da je u njoj prepoznala školsku drugaricu koju dugo nije videla, koju je mnogo volela i kojoj sada želi da pomogne. Paula nema problem da se pravi da je Sara, da bi preživela sve što joj se dešava. Mi, nažalost, i dalje nismo razuvereni od toga da je Paula sajko. I da je to jedini razlog zašto sve radi.

Radnja filma prvo traje jedan dan, koji je jako loše počeo. Zatim se produžava i na drugi dan, a na kraju deluje kao da je trajala i par nedelja. Toliko o konceptu, koji mi se učinio.

Paula usput otkriva i da je trudna, i počinje da radi u nekom modnom šopu (to je kao pekara u Parizu), da se druži sa čuvarem tržnog centra u kome joj je posao, ali sve to je, da ne zaboravimo, bazirano na njenom lažnom identitetu. Koji kada bude otkriven, sve se sruši.

Ali Paula iz te laži izlazi sigurnija i samopouzdanija, čak se i pomiri sa majkom. Donosi odluke. Ne vuče druge ljude za rukav, a još manje udara glavom u druge stvari.

Ali mi nismo toliko uvereni da se išta promenilo. Paula deluje kao da je i dalje raspoložena da raspiruje svoju ludačku energiju i da ne zna šta hoće čak i kad zna šta neće. Možda tako izgleda "mlada žena". Iz vizure druge žene. Možda je ženama ovaj film jasniji, ali ne bih da se sakrivam iza tako jeftinih diskreditacija.

U nekom trenutku sam pomislio da Paula u Jeune Femme ostvaruje slično ludilo kao Michele u A bout de souffle, da je ona nihilistički vođena energija koja ne može da nađe uzemljenje, a ni svrhu. I onda samo prkosi i uništava. Što bi za milenijalske propozicije sveta i moglo da prođe- Paula je njihova "anti-herojka" koliko je i Michel bio "anti-heroj" generacija pre Milenijalsa. Ali za nas, i svet umetnosti uopšte, možda nije ukusno ni naročito se sprdati sa tom teorijom.

SELEKTAH: 5minus/10