LEAVING NEVERLAND

Always look on the bright side of life.
A?
Sećate se kako su nam uvek govorili, kada se neka veza završi, kada ostanemo bez nekoga sa kim smo imali diskutabilan odnos, da pamtimo samo lepe stvari?
Sećate se kako su naš učili da u životu i ljudima tražimo i cenimo samo dobre i plemenite stvari, a zažmurimo na one loše koliko možemo?
Sećate se kako su nam (naročito na FDU-u) pričali da moramo da odvojimo umetnika od čoveka i cenimo delo, naročito u slučaju Leni Riefenstahl?

E, pa, izgleda da je došao neoboriv trenutak da se odlučimo šta ćemo i da li ćemo pamtiti nešto od Michaela Jacksona.

Gledajući Leaving Neverland, ilustrovanu ispovest dva momka koji su kao dečaci (od sedam i deset godina) bili seksualno zlostavljani od strane Kralja Popa, delimično sam shvatio kako je katolicima (možda i hrišćanima) koji već godinama slušaju kako su ljudi koji participiraju u nečemu u šta oni veruju korumpirali svoj poziv i svoj čin do nivoa neprepoznavanja. Delimično sam mogao da naslutim izbor pred kojim su se protiv svoje volje našli, izbor koji ih sad tera da se odluče šta je od ponuđenog ono što će zadržati, imaju li pravo na to, ili će sve odbaciti. Jer kakve veze ima Hrist sa popom pedofilom? Jer kakve veze ima Billie Jean sa pevačem pedofilom?

Leaving Neverland je neoboriv. Ono što on najviše od svega otkriva jeste koliko se svet promenio. U vreme kada je Michael žario i palio, i karao decu, bilo je sasvim normalno da ga vidimo kako u naručju nosi majmuna ili za ruku drži neko dete. Bilo je normalno da slušamo priče o magičnom Neverlandu i magičnim prilikama koje neka deca imaju da tamo spavaju, sa Michaelom! Ova pop zvezda-Keopsova piramida, kakva više ne postoji- što je Oprah lepo primetila u intervju sa silovanim dečacima, nakon projekcije filma na HBO-u, držala je ceo svet kao taoca svoje slave. Svet je pristajao na sve što je ona tražila, svet je razumeo sve ekscentričnosti, svet je pristajao na sve. Zauzvrat dobio je najveću zvezdu na kugli zemaljskoj i neke od najboljih pesama ikada napisanih.

Druga stvar na koju je Oprah lepo skrenula pažnju kao "ono što treba da najviše od svega razumemo" gledajući ovaj film jeste u kojoj meri on zaista "školski" ilustruje tzv "grooming" proces od strane predatora, kako same dece, tako i njihove porodice, kako priprema teren za svoje predatorsko delovanje i obezbeđuje sebi anonimnost i skrivenost. Michael je, što takođe lepo primećujemo, u tom procesu imao asistenciju celog sveta. Nije mu bilo teško. Dok smo mi mislili da mu "nije nimalo lako".

Leaving Neverland pokazuje kako je Michael upropastio ne samo dva dečaka, već i dve porodice. Kako je radi svojih interesa podelio i razdvojio zanesene i impresionirane roditelje i rodbinu, i naneo im nenandoknadivu štetu. I vi možete da kažete da su sami krivi, da su sami naseli, da su sami išli protiv majčinskih i roditeljskih instikata, ali ispod Keopsove piramide niko nije kriv. Samo bez daha.

Leaving Neverland možda traje kojih pola sata duže nego što bi trebalo. Mogli smo bez produženih biografija junaka, elaboracije posledica od strane njihovih supruga, možda i bez koje podle kontra-montaže koja nas slikom umiljatog dečačića cinično podseća kako je izgledala osoba o čijem zlostavljanju pričamo... Ali, možda i nismo. Dan Reed je težio totalu zločina i posledica, i ove druge je istražio daleko u odraslim životima dečaka, da pokaže nivoe i nijanse njihove sjebanosti. Da pokaže kako su iznova bili zloupotrebljani tokom Michaelovih suđenja (dugo nakon što su oni sami izbačeni iz kreveta), a potom i kako se na sve njih stropoštala njegova smrt.

Da li bi nam pomoglo da je neko tokom filma bio na Michaelovoj strani? Da je  Reed malo više pronikao u potencijalne "uzroke", možda i zlostavljanje samog Michaela (o čemu je bilo špekulacija) od strane njegovog oca. Reed kaže da film nije o Michaelu, već o dečacima, i o nečemu što se dešavalo kad su samo oni i Michael bili prisutni, pa o tome niko drugi ne bi imao šta da kaže. Slažem se.

Šta nam sad preostaje? Sem da uvek gledamo na vedru stranu života.

Mislim da Michael sme i može da ostane u našim privatnim životima. Michael, "Kralj Popa", ne ovaj pedofil. Njegova muzika, spotovi i filmovi. Mislim da imamo pravo da to u intimi svojih domova konzumiramo bez griže savesti. Baš kao što dok stojimo zadivljeni pred Keopsovom piramidom nismo uvek pritisnuti hiljadama života koji su brutalno utisnuti u njen nastanak, protiv svoje volje.

Ali, javno- vreme je da ga sahranimo. Vreme je da Michael prestane da se emituje, sempluje, remasterizuje, prikazuje, obrađuje. Jer to je zaslužio. Vreme je da svako ko ga javno afirmiše oseća sramotu ili, barem, mora debelo da objasni zašto to radi.
Vreme je da više niko ne zarađuje ni dinar na njemu. Što je zarađeno, zarađeno je.
Vreme je da mu u intimi svojih domova, možda, oprostimo, i vreme je da mu javno nikad ne zaboravimo.

Pišem vam sve ovo kao neko čija je jedna od najdražih uspomena iz života trenutak u kome me otac vodi u robnu kuću u Zemunu i na spratu, u odeljenju sa muzikom, mi za Novu godinu te 1987. kupuje na vinilu Bad. Koji sam potom besomučno slušao naredne godine dok skoro sve pesme nisam naučio napamet.

SELEKTAH: 10/10