Sigurno ima neki razlog zašto sam spremajući recenziju ovog filma shvatio da nisam odgledao njegov prethodni, Zero Theorem (ili još strašnije- jesam, ali ga se uopšte ne sećam!).
Da me upitate u nekom trenutku da vam nabrojim svoje najnajnajomiljenije reditelje, ime Terry Gilliama bilo bi pomenuto među prvih deset. Ja obožavam njegov LSD trip pristup vođenju priče, ali priznajem da sam njegovo suvo zlato pronašao u njegovim, verovatno, "najkonvencionalnijim" izdanjima poput The Fisher King, Twelve Monkeys, Brazil i The Fear and Loathing In Las Vegas. Ostatak njegovog opusa, zapravo, filmovi koji su usedili nakon pobrojanih, dosta je učinio da tu njegovu specifičnost sve više doživljavam kao manirizam od koga on ne može da se odbrani i koji je rezultirao filmovima povremene i kratke briljantnosti i uglavnom predstavljao ozbiljan napor čak i za najveće fanove (Tideland, u tebe gledam dok ovo pišem!).
Nažalost, i projekat koji je Terry Gilliam već decenijama pokušavao da postavi i na kraju to platio i infarktom, spada u ovu drugu grupu filmova, koju će gledati i odgledati samo najposvećeniji fanovi. Priča o Don Kihotu u neku ruku kvintesencijalna je za Gilliamovo poimanje umetnosti kao dihotomije dve realnosti koje su u neprekidnom preplitanju- jednom kao posledice psihofizičkog stanja i tragedije, drugi put kao posledice droge, treći put kao posledice konspiracije ili sistemskog uređenja itd itd... Don Kihot u neku ruku, sa svojim "viđenjem" realnosti, je preteča svega Gilliamskog i verovatni zlatni gral njegove inspiracije. O naporu da se ta inspiracija konačno realizuje govori i to da je ovaj film "nastavak" Gilliamovih napora od pre skoro 20 godina kada je prvi put namerio da snimi ovaj film (a za više o tome pogledajte odličan dokumentarac Lost In la Mancha)
Najveći problem The Man Who Killed... je što Gilliam sve odigra u prvih deset minuta, uspevajući da neverovatnim tokom događaja i kombinacijom flešbekova predstavi srce i poentu svog filma, a onda pusti da se sve raspadne i ne uspe da se sastavi ni u jednom trenutku sve do kraja filma.
Neki elementi za meta-pristup ovom filmu možda su se javili spontano (mrzi me da proveravam, google, bitches!), jer i ovde, reditelj filma o Don Kihotu, Toby (Adam Driver), ima problema da realizuje svoj film, baš kao i Gilliam, dok njegov studentski film služi kao okosnica filma koji gledamo, možda baš kao i Gilliamov prvi pokušaj u odnosu na ovaj. Kako god, The Man Who Killed... je film o opsesiji i fatalnim posledicama iste. Što je opet uzrok i ishod i Gilliamovog privatnog iskustva sa Don Kihotom.
Toby je za svoj studentski film angažovao lokalce nekog sela u Španiji i ta prilika većini njih promenila je živote- neki su stradali ubrzo potom, neki su se ponadali da ih filmska slava čeka i u nastavku neplanirane karijere, a neki su, kao siromašni obućar koji je zaigrao Don Kihota, zauvek ostali u filmu. Toby sve to spontano saznaje odlaskom u to seoce tokom prinudne pauze u snimanju svog "velikog" filma o Don Kihotu, koji puca po šavovima, jer reditelj nema inspiracije, niti ideja kako da nastavi snimanje.
U dosta traljavo postavljenom rešenju, Toby uskoro postaje Sančo svom davno pronađenom Don Kihotu i njih dvojica kreću u zajedničku avanturu u kojoj će biti veoma teško pronaći logiku i smisao, čak i za Gilliamov(sk)e standarde. Prvo, teško je shvatiti zašto bi Toby bio Sančo u ovoj postavci, sem iz očigledne nužnosti. Njihova dalja avantura isprva se zasniva na tome da je Toby taoc Kihotove (obućareve) ludosti, iako ni to ne uspeva da nam se naročito uverljivo dočara.
Potom, Kihot i Toby će proći seriju avantura koje nemaju nekakve preterane veze među sobom (kao možda ni Kihotove avanture u Servantesovom romanu), što doprinosi izostanku narativne tenzije i sve nevoljnijem pristajanju na Gilliamovo "sve može!". Film će povremeno izgledati kao kritika aktuelnih imigrantskih prilika u Evropi, potom će tražiti dosta tupave načine da se vrati sopstvenoj melodrami (sa Dulčinejom kao oličenjem "ženske žrtve" u rukama zlih muškaraca"), a sve će kulminirati u prepoznatljivo snolikom karnevalu tokom koga ni Toby, ni Don Kihot neće znati šta je stvarnost, a šta privid.
Jedino što se kroz ceo film nekako iskristalisalo jeste da je Toby od arogantnog i samozaljubljenog "genija" postao čovek jasnije i humanije postavljene misije. Otuda je njegova odluka da nastavi kao "Don Kihot" logična, ali to da Dulčineja sada postaje njegov Sančo proizlazi iz skoro amaterske dramaturške realizacije preživelih elemenata na kraju filma.
SELEKTAH: 4/10
No comments:
Post a Comment