LORDS OF CHAOS

Ne dajte da vas ovih par hvalospevnih recenzija u poslednje vreme prevare da sam spustio standarde i častim raznorazna sranja šakom i kapom.
Možda sam samo imao sreće.

Knjigu Lords Of Chaos koja se bavi metalom i satanizom (najšturije opisano) čitao sam pre više od deset godina na jednom proputovanju autobusom do Pariza. Tada sam prvi put čuo priču o Euronymousu, Deadu i Vargu Vikernesu. Tada (kao verovatno i sada) nisam umeo da razlikujem death i black metale, ali sam bio zainteresovan za "sve to".
Nikada nisam bio poseban fan Mayhem ili Burzum.

O filmu Lords Of Chaos sam prvo čitao skoro sve najgore i delovalo je da se radi o još jednom rok bajopiku u kome autor nema pojma, a ni ideju čime se bavi, niti kako treba time da se bavi. Te sam njegovo gledanje odgađao sve dok se nije ukazao, uslovno rečeno, apsurdan termin za to.

Jonas Akerlund je rok javnosti poznat kao reditelj veeelikog broja video spotova za izvođače od U2 preko Roxette do Rammstein. I filmova Spun (nisam gledao) i Polar (također iz prošle godine, koji ne deluje kao nešto što ću gledati). Jonas je Šveđanin kao Varg, drugi glavni junak ovog filma. I očigledno "garavog srca".

Jonas je priči pristupio kao da je priča i onima koji ne znaju ništa o njoj, ali i onima koji misle da znaju sve šta se i kako dogodilo. Na početku filma stoji ispis da je film "baziran na istini, laži i onome što se verovatno desilo". Srećom po nas, Akerlund je najviše materijala isrcpeo iz onog "što se verovatno desilo" tj iz sopstvene interpretacije. Čitavu stvar "legitimisao" je time što je naraciju poverio mrtvom (pun intended) Euronymousu. Da, znam da mrtvi naratori deluju kao jeftin trik, ali mislim da je ovde taj ugao briljantno zamišljen i sproveden, jer ko bolje da ispriča priču o korenima "norveškog crnog metala", nego njen mrtvi (ko-)autor. Zar ne? I priznajte da je superduhovito.

Pročitao sam negde da Akerlund navodno nije znao koji ton da odabere za svoju priču, pa ona negde deluje sumanuto, negde preozbiljno. Što je dobra opservacija u slučaju da ste retard i da vam je ideja crnog humora (kao sastavnog dela svačijeg i svakog jebenog života) sasvim strana.

Lords Of Chaos je kao crna tinejdžerska komedija, poput Heathers. Junaci ovog filma bili su tinejdžeri kada je sve počelo- Euronymous je imao 25 godina kada je ubijen, a Dead 22 kada se ubio. Otuda je Akerlundov ugao gledanja potpuno legitiman i daje filmu jednu živopisnost koja je lako mogla da zgasne u politički korektnom držanju lekcije, koju su kritičari možda očekivali od ove priče i ovog filma. Akerlund svim stvarima prilazi bez mnogo obzira za moral i eventualne poruke. Njegovi junaci su moralno kompromitovani (za svoj uzrast) od samog početka ili se, jednostavno, radi o zbirci vrlo zanimljivih psihopata (medicinski gledano) koje su slična interesovanja privremeno združila.

Euronymous je epicentar priče, pored toga što je narator, film je i oivičen njegovom inicijativom za formiranje benda s jedne strane (i nastankom norveškog crnog metala) i njegovom smrću s druge. On je Malcolm Mclaren ove priče, čovek koji je umeo da prepozna marketinški potencijal raznih stvari, od Deadovog samoubistva do Vargovog talenta. Jedino što su, za razliku od Pistolsa, Mayhemovci bili manje spremni na kompromitaciju njihovih životnih i umetničkih izbora. Iako će izgledati kao da film relativno pere Euronymousa od cele priče i tretira ga kao žrtvu, to zapravo nije tako. On je kriv koliko i svi ostali, možda i najviše, jer je bilo "zli mastermajnd" cele stvari. A onda se ona okrenula protiv njega.

S Akerlundove strane postoji jasna namera da se naruga Vargu (od uvodne scene gde ovaj nosi teksas jaknu sa Scorpions zašivkom) ili da ga okrivi za sve, ali to je samo zbog toga što Varg i objektivno i u ovoj priči jeste najdirektniji krivac i počinitelj loših stvari, čovek koji je u nastajući "crni metal" stvarno uneo njegove najkontroverznije elemente i dan-danas insistira na njima. Akerlund sve to nije želeo da relativizuje, ali te stvari su utkane u Vargov lik kao način da se izbori za sopstveno mesto, da se otrese lažnog i jakog Euronymousovog uticaja, ali i da da oduška svojim matičnim bolesnim stremljenjima.

Ali da se vratim na početak, iako Akerlund na početku ima potrebu da gledaocu objasni i šta je Norveška koliko i šta je "crni metal", i jedno i drugo dolazi kroz Euronymousov cinični diskurs koji šire kontekstualizuje društveno okruženje u kome žanr, a potom i sve ostalo nastaje. Lors Of Chaos ima klasičnu strukturu bend priče, ali ona na svim krivinama izleće sa poznate staze. Možda će film nekima izgledati psihološki nedovoljno uverljivo, pa će mu otuda pripisivati površnost, ali meni svi likovi deluju, a naročito u kontekstu svojih godina, "verovatno". "Baš kao što se stvarno desilo".

Ne osećam se dovoljno komeptentnim da analiziram upotrebljenu muziku, ali mi na nivou funkcionalnosti upotrebljeno radi posao, možda više za one koji nisu zainteresovani niti za "crni metal", niti za ovu priču posebno. I jeza me je više prožela kada su Dead Can Dance ispratili Vargovu misiju ka Oslu, nego svi insertovani "crni metali" pre toga. Lords Of Chaos (i) u tom smislu nastupa kao film sa većim ambicijama nego da bude kultni/fanovski film o nečemu što se samo njih tiče. I u toj poslednjoj nameri Akerlund je fantastično realizovao jednu poprilično neprijatnu priču vrlo limitirane atraktivnosti za "prosečnog gledaoca", a onda je uspeo da nas kroz likove i preradu "uobičajene priče" zainteresuje i zabavi.

Humor je, baš koliko i brutalnost pojedinih scena, pa i odsustvo empatije, ono što ja prepoznajem kao esencije žanra kojim se film bavi. Činjenica da je Akerlund napravio ovoliko pitku priču ne relativizujući ništa od toga, čak naprotiv, nastavlja da me fascinira.

SELEKTAH: 9plus/10