22 April 2019

U BIOSKOPIMA: GROBLJE KUĆNIH LJUBIMACA (PET SEMATARY)


Psihologizacija junaka. To je, lako moguće, najveći izazov u (modernom) horor filmu. Istraživanje aspekata ljudske psihe koje bi njegovo ponašanje u "neobičnim" okolnostima učinilo verovatnim, relevantnim za gledaoca i zanimljivim za gledanje. Stephen King, a kažem to kao neko ko ga nije nikada čitao, ali ga je uvek rado gledao, je tom aspektu posvećivao veliku, ili najveću, pažnju. Otuda su i filmska čitanja njegovih dela uglavnom zavisila koliko bi se filmski autori posvetili narečenoj nameri tj koliko bi bežali od nje u jeftin horor palp.

Prethodna ekranizacija, iz 1989, pored toga što mi je jedan od najdražih horora iz detinjstva, u kontekstu rečenog je uglavnom "bežala" od Kingovih namera, ali je na terenu palpa priredila par spektakularnih scena u kojima onu u kojoj dečačić secne nožnu venu starom komšiji i dan danas vidim u antologiji horora.

Delujući u skladu sa novim vremenima, rediteljski par Kevin Kolsch i Dennis Widmyer, usmerili su se ka tome da Pet Sematary učine psihološki što dubljim, ali to im nije išlo naročito prirodno i deluje da su najveći rezultat u svom filmu postigli na terenu izbora lokacije i efektnosti kreirane scenografije, pa i kostima (koji, opet, ostaju relativno neiskorišteni).

Iako trejler filma stvara utisak da je vozdizanje mrtvih kroz portal "alternativnog groblja kućnih ljubimaca" inicira i pristizanje drugih mrtvih željnih činjenja zla, Pet Sematary, zapravo, priča istu priču kao i prethodni rimejk. S tim što su... ah, to je spojler! I danak, rekao bih, neformulisanoj političkoj korektnosti pomenutih modernih vremena.

Kolsch i Widmyer ne uspevaju da nas ubede u dve stvari- da je ćerkica jako volela mačku tj da je njena tuga za istom bila tolika da je morala da inicira "posebnu sahranu" (u jednom trenutku dosta se trapavo pominje "lordoftheringsovska" opcija gde to mesto ima neku silu koja tera njegove korisnike da ponavljaju uslugu korišćenja groblja, ali to baš ne pije vodu). Ali, daleko je veći greh što ljubav oca i ćerke nije veštije prikazana, tako da njegovi potonji potezi izviru iz nekontrolisanog bola, a ne da samo ostavljaju utisak logične i ekonomične stvari kojoj bi verovatno svako pribegao. Otuda je i "kontakt" sa posledicama pomenuta dva čina psihološki prilično mlak i nerazigran i mahom se svodi na jeftine horor trikove, kojima su Kolsch i Widmyer posvećeniji i pogodniji.

Groblje... iako dosta logično postavljenog razvoja priče često ostavlja utisak neprirodno povučenih dramaturških poteza i događaja koji se nižu prema potrebama autora, a ne priče, dok neki aspekti (recimo procesije sahrane kućnih ljubimaca) ostaju samo usputni dekor koga se niko posebnije ne dotiče.

A na sve to, nimalo mi nije prijalo što se ćerka zove Eli(e).

SELEKTAH: 4minus/10

No comments:

Post a Comment