S jedne strane imate "Marvelov univerzum", a s druge Farhada Safiniju, autora jedne od najboljih novomilenijumskih serija (kako koje?!!) i scenaristu najbolje Mel Gibsonove režije (kako koje?!!), koji snima film o dvojici ljudi koji su, svaki na svoj način, potpomogli rad na Oksfordskom rečniku engleskog jezika. Da, slažem se s vama- teško je naći filmskiju temu.
Priča o Jamesu Murrayu koji se prihvatio izrade rečnika negde pri kraju XIX veka i o doktoru Minoru, šizofreničaru i zatvoreniku, koji je dao nesebičan doprinos prikupljanju reči i primera njihovog značenja, kako čitam, imala je silnih problema u produkciji koji su na kraju kulminirali time da se Gibson odrekao svake promocije filma, baš kao i njegov partner Sean Penn, a siroti Safinija je potpisan kao nepostojeći P.B. Sherman.
Nažalost, ishod ovih autorskih nepravdi, kao i nastojanja da holivudski film ne bude samo demonstracija CGI dometa, nije naročito dobar.
Safinija se dosta namučio i na kraju nije uspeo da uveže svoje tri priče, jednu dramu, jedan triler i jednu melodramu, u celovečernji film jedinstvenog toka. Mel Gibson ne uspeva da sija kao borac, ovaj put za "reči", Sean Penn je kao dete u tegli pekmeza sa poverenim mu zadatkom šizofreničara sa akutnom grižom savesti, a obično solidna Natalie Dormer imala je dosta muka da realizuje sve poverene joj psihološke mene svog lika, koji treba da prevali put od supruge žrtve do ljubavnice zločinca.
Iako izgradnja rečnika engleskog jezika deluje kao izgradnja Vavilona, uživo to baš i nije neki naročito vizuelni doživljaj, a kako je to okosnica filma, i služi kao metafora za to da sticanje znanja tj izgradnja duha otvara put humanijem svetu u kome je moguće doći do oproštaja, ona biva izgubljena u daleko više uznemirujućim prizorima Minorove šizofrenije i medicinskih eksperimenata njenog izlečenja. Ali, kao što rekoh, već je Penn to učinio skoro nepodnošljivim za gledanje.
Melodrama, koja čini najveći deo filma, mahom je ispunjena prepoznatljivim dramskim prikazima sličnih kostimiranih moralnih dilema, spletki i klasnih ambisa. Možda najviše od svega boli što Safinija, koji je s moje strane prepoznat kao fantastičan vajar autentičnih svetova, ovde potpuno izostavio svoj pečat i prikazao devetnaestovekovnu Britaniju na mlak i nezanimljiv način. Čak i u uslovima kada u nju ulazimo kroz relativno opskurne i same-po-sebi autentične teme pravljenja rečnika odnosno mentalne institucije.
A sedam godina smo čekali da ponovo uradi nešto!
SELEKTAH: 4minus/10
Smatram da si potcenio ovaj film. Ono što mu je nedostajalo jeste ozbiljnije tesanje u montaži da se jasno izoštri šta je glavno a šta sporedno, šta je važno, a šta nevažno, ali u osnovi, ovde nema ničega što bi postidelo bilo koji biopic ove komemorativno-mejnstrim vrste. No, ako ga prihvatimo kao film koji naprosto govori o mnogim stvarima, onda ni taj oslabljen fokus koji ga odvaja od neke akademske izbrušenosti nije tolika prepreka.
ReplyDeleteu mojoj metrici stvari, a na temu filmova koji se oskarovski bave naukom/naučnicima, ovaj film je levlje od imitation game u nenalaženju načina da spoji svoju makro i mikro priču. ako je, recimo, beautiful mind, desno, tamo gde se stvari lepo ukrste. a?
ReplyDelete