FRIDUME, NE BUDI PIČKA: KANDA, KODŽA I NEBOJŠA - Uskoro (MASCOM)

Prvo da proverim da li na svet i KKN gledamo sa istog brda.
Uskoro je deveti album benda.
Moj utisak je da sam ih poslednji put čuo kad su objavili Become i upropastili sve (pre toga).
U to vreme znao sam Olivera i ekipu. Možda sam čak bio i na njihovom prvom koncertu (u Maloj sali SKC-a). Kažem možda, jer sam se u povratku sa istog, u noćnoj "Sedmici", baš Oliveru požalio na pevača Kande, Kodže i Nebojše i njegovo pevanje.
I tek kad je ovaj krenuo da se pravda prehladom ja sam shvatio s kim pričam.
Headstream ili Grey Mind, ili oba, koji su svirali te večeri u kombo-nastupu, su bili daleko više po mojoj volji. I prijatelji.
Posle toga su bili Fake Madona's Underwear, Darkwood Dub i Kanda, Kodža i Nebojša. Godinama u našim životima. U krug. Skoro jedini bendovi sa ovih prostora. Beogradskih.
Guarda Toma! je bio dobar album, ali tek sa Igračka plačka valjda je svima postalo jasno koliko čudesne stvari nastaju kad autor ume da spoji svoju privatnu maticu (ali maticu!) sa nekim od svetskih tokova. Ili kolotečina.
A onda je izašao Become i bljak i još na engleskom i više nikada nisam probao. Naročito ne da se vratim.
Porastao sam.
Jedan život je prestao i počeo je neki drugi.
Sve manje je bilo prilika da živimo beogradski/srpski rokenrol kao do tada. Zajedno s bendovima ili u njihovoj senci.
U tom smislu ja ne mogu da Uskoro uporedim sa onim što je u međuvremenu bilo. Mogu samo da premostim to vreme. Pa koga zanima.

Uskoro stiže u moj život slučajno. Bez preporuke. Naročito ne prijateljske. Prilično sam siguran da niko od mojih prijatelja više ne pominje Kandu i Kodžu, naročito ne samoinicijativno. A i neki drugi su to prijatelji sada.

KKN na Uskoro češće nego što bih voleo zvuče kako pamtim Darkwood Dub, ili, barem, Oliver peva kako pamtim da je Vuča to činio. Najpreočiglednije u Misli dobro. Što i ne bi bio nikakav minus da su KKN (još) jedan od DD naslednika, a ne njihovi vršnjaci.
Rege je tu i dalje da nas spaja. Povremeno usviran u urbanu gitarsku amerikanu. Zbog čega mi se učinilo da u Lako polako KKN obrađuju Rebel Star. Lako polako je možda i najlepša pesma ovde. U svakom slučaju, najprigodnija "mojim godinama". Ipak smo mi/oni rokeri sve bliži pedesetim.
I u kontekstu toga hteo bih da izrečem jedan kompliment bendu- njihova muzika nije previše ostarila. Raskol između zvuka koji su, manje-više, postavili pre tridesetak godina i trenutka "tridesetak godina kasnije" nije strašan. Neki evergrin je tu ulovljen i zarobljen.
Kanda Kodža i Nebojša su zvuk Kande Kodže i Nebojše. Ili to nisu kad zvuče kao "još jedan srpski bend koji bi da svira garažni rok", kao u hedonističkoj Tako volim da živim ili Čoek ker (The Joker).
Ta "večitost", opet, otvara pitanje da li vam i zašto onda treba ovo, naročito uskorije nego ikada. Naročito ako, za razliku od mene, imate i prethodnih šest izdanja benda.

Na Become su KKN izgubili svoje najmoćnije oružje- infantilnost. Zato smo se rastali. Možda ja nisam skapirao da bend mora da odraste/a. A možda su se zajebali. Na Uskoro, a u kontekstu "protečenih godina", nekakvih tragova te infantilnosti ima, više u stihovima, nego u muziciranju, ali premalo da bih se ja ovde duže zadržavao.

SELEKTAH: 5minus/10