Tribjute, imam jednu lošu vest za tebe odmah na početku- ja ne volim kada region peva na engleskom. Razumem ambiciju, ali ko će da peva na makedonskom? (srpskom? hrvatskom? crnogorskom?...) OK, već sam ovde davio time pre- nije mi do nacionalističkih i konzervativnih principa, već do specifičnih nijansi izražavanja regionalnog autora. Naročito nepostignutih.
Tribute to Dead Gentleman je drugi, uposleni pseudonim Davida Angelovskog. Prvi je Pikolomini i o njegovom poslednjem albumu sam se, čini mi se, dosta pohvalno izrazio, a o saradnji sa Telemamom još i više! David je kao Tribute već objavio jedan EP, pre dve godine, sa koga sam u svom fabuloznom podkastu (kako kom?!!) vrteo sjajnu obradu Đuzine Devojko mala. Volim Davida drugim rečima.
Ali, zašto na engleskom?!! Davide!
Veoma se teško probijam kroz njegov meki, "pipavi" vokal, koji kao i svi regionalni-na-"stranom terenu" delikatne brige muči sa izgovorom, akcentom, usled toga zvuči drvenasto, neopušteno, sterilno, prečesto sa oprezno uzdržanim dahom. Što možda i ne bi bio toooliki problem (naročito za mene) da i muzika ne muči slične muke, naročito u odnosu na avanturističkije kretnje koje je David sebi ranije dopuštao.
Dear Cavity je retro futuristički (art)pop osamdesetih. Simplifikovani otkucaji ritam mašine, sa par tonova sintisajzera prevučenih preko, obojenih lažnom, ali svetlucavaom melanholijom (koja očigledno dolazi iz glasa, duše, onoga što je makedonskom melosu neotuđivo čak i na engleskom). Demo verzije za Moby-jev pop album (kad on peva!) zvuče ovako. Loši pokušaji A-ha da budu malo plesniji (triphopičniji) zvuče ovako. OMD su možda zvučali ovako, opet u demo verzijama.
Ako ostavimo pevanje i engleski po strani, David se nije baš mnogo potrudio da nečim obeleži svoju participaciju u ovakvom zvuku. Ne želim ni da pomislim da mu je jedini cilj bio samo da ga osvoji... Dear Cavity povremeno upornijem uhu otkriva slojevitiji zvuk (kao u Ghost Boy, recimo ili simpatičnoj imitaciji ranih b-strana Pet Shop Boys u Free Wheels), ali ne bih ovde govorio o nekim posebnim aranžmanskim zahvatima, niti bilo čemu što prevazilazi uobičajena rešenja na ovom terenu, obično posvećenija poliranju materijala, nego izboru istog.
(Ne)očekivano najradikalniji elektronski zahvat dobijamo u vrlo interesantnoj anti-baladi Samurai u kojoj Angelovski (konačno!) pušta jezik da progovori maternjim srcem, dok se zvuci cepaju u lenjim blicevima. Sve bez problema podseća na pozne artističke bravure Davida Sylviana i, nažalost, pokazuje koliko je ovo mogao biti čudesan (чудесен) svet.
Dear Cavity u najboljem slučaju može se oprostiti Angelovskom kao nekakav lični hir, frust, gilti pležr, ljubav iz mladosti, ćorsokak iz koga se mora isterati sav mrak pre nego što se zavirivanje u njega batali za sva vremena.
Nadam se da ćete i vi imati toliko razumevanja (pre u sitnijim, nego krupnijim satima).
SELEKTAH: 4minus/10
No comments:
Post a Comment