MORRISSEY - California Son (BMG)

Na prvo slušanje, a tek sam stigao do pola, ovo zvuči kao najgori covers album svih vremena (ali uzmite u obzir da nikada nisam čuo kako Dylan peva Sinatru).

Stay tuned.

.

I po završetku prvog slušanja, utisak nije bitnije promenjen. Produkcija je jeziva. Morrissey je tretiran kao Sting ili Phil Collins. Sve sa čizi vajbom najmejnstrimaških devedesetih. It's Over deluje kao da je pretrpela najmanje štete.

Počinje repriza.

.

Ali kako je izmasakrirao Dylanovu Only A Pawn In Their Game! Zbunjenost i konfuzija su veći nego na licima crne braće kad je brat Bob izašao 1963. pred njih da ih osokoli pred marš. Ali, bukvalno da oprostite svim onim triphop remiksima U2 kojima su pokušavali da budu kul, a ostanu angažovani, u prvoj polovini devedesetih.

Dno.

.

California Son ne zvuči iskreno. Autor ne pokazuje zašto je i čime dirnut odabranim pesmama. S druge strane, odluka da pred svoju publiku izađe s ovolikim odsustvom ironije u interpretaciji... Bojim se da će neki pored žmurenja na njegove bedževe biti prinuđeni i da poklope uši pred onim što peva.
Phil Ochsova Days Of Decision je najbliža po tempu i aranžmanima onome što Mozz poslednjih godina radi, ali zvuči kao neki anonimni kaver koji ćete zateći na angažovanom tribjut albumu, baziranom na obradama nekog proverenog majstora, čiji je cilj da prikupi pare za dalju borbu. I koji ćete već tri nedelje po objavljivanju moći da nađete u nekom sekendhendu za pola Eura.
It's Over drži pažnju. Podseća na energiju Your Arsenal. Sirovo, melodramski i elegantno.

.

Wedding Bell Blues i Loneliness Remembers What Happiness Forgets mrdaju kolena i razvlače osmeh. Poletne su, podsećaju na druženja Sandie Shaw sa Smiths (i obrnuto). Ali obe, baš kao i naredna Lady Willpower, produkcijski zvuče kao da su izvučene iz nekog evergrin naftalina za primenu na priručnim "Šlageri sezone" CD kompilacijama za samousluge i hotelska predsoblja. Mozz je odmerio emociju tako da nit smrdi nit miriše nit provocira nit je anti-islamska. Ne bi me čudilo da neki od najretardiranijih fanova odaberu nešto od ovoga kao saundtrak za svoje venčanje.

.

Lenny's Tune malčice zvuči kao onaj album My Chemical Romance gde su ovi "ozbiljni". Ali priprema teren za megadramatičnost Some Say I Got The Devil u kojoj Mozz u pseudo-tango fazonu sebe uzima zaozbiljno za sve pare. Ali i dalje ostaje utisak da je mogao još malo da pretera. Da se granice samoparodije i samokrunisanja još više izgube.

Počinje treće preslušavanje.

.

Obrada Joni Mitchelline Don't Interrupt The Sorrow je pogrešna na sve moguće pristupne načine. I nepodnošljivo najslabija ovde. Sve sa akustično-triphopičnom podlogom koja je i u slučaju ovom zvuku prilagodljivijim Everything But The Girl bila podjednako jeziva.

.

Opet sam živnuo na Wedding Bell Blues nakon potpunog odsustva u prvoj polovini (sem It's Over, ali čak je i ona u ovom trećem slušanju svenula malčice). Ovaj neki ni-tamo-ni-vamo vajb podseća na bezglavi optimizam You're The One For Me, Fatty. S tim što ni tamo ni ovde, Mozz ne zvuči ništa manje hetero u svojim slatkim mukicama. Dripac.

.

Moram da priznam da mi je treće preslušavanje dosta protrčalo kroz uši. Vrlo sam nezainteresovano odlutavao.
Možda maštao i o uplitanju Rammstein.

Počinje četvrto preslušavanje.

.

Suffer The Little Children, Buffy Saint-Marie, zvuči propagandno prevaziđeno koliko i politička poruka Spent The Day In Bed samo što je ovde izostao ironijski podtekst koji ostavlja prostora da je sve sprdnja. Morrissey deluje kao da ozbiljno apeluje na mlade da shvate da su oruđe u korporacijskim rukama, a sve odobreno od strane podjednako porobljenih roditelja. Možda, zaparavo, i nije teško razumeti odakle simpatije za For Britain. I Mozz kao i svi mi traga za najlakšim rešenjima.

.

Ah, da, gosti na albumu (Ed Froste iz Grizzly Bear, Billie Joe Armstrong iz Green Day, Ariel Engle iz Broken Social Scene, Lydia Night iz The Regrettes, Petra Haden...) jedva da se osećaju. Još jedvije da znače.
Sem Billieja koji pozamašno iritira u Wedding Bell Blues.
Sem LP koja prva promoli glavu u It's Over i podseti nas koliko bi sve bilo još lepše sa Chrissie Hynde.

.

Peto i poslednje slušanje za danas. Jer novi Housewives.

.

California Son zvuči nepotrebno i sklopljeno kao i oni silni Mozzovi "grejtest hits" setovi koji nas svako malo spopadaju s kombincijama pesama kojima nije baš najlakše proniknuti koncept, rezon ili nameru izdavača (sem otimanja para i prilike da Morrissey još jednu sliku iz albuma natakne na muziku). Najteže od svega mi pada što ovakva grđ stiže u trenutku kada po njemu već padaju oluje i kamenja zbog ne-muzičkih aktivnosti. Neće trebati puno pameti da se od dve nule sabere još manje. Čak i kod najdobronamernijih.

Kinezi su očigledno našli načina da se osvete.

SELEKTAH: 4/10