MINDING THE GAP

Minding The Gap je proto-tip (post?) Vice-ovskog dokumentarca koji, dakle, ne pokušava da nas šokira i skandalizuje (samo), već i da ponudi neku vrstu sentimentalne prilike za katarzu koja pre svega dolazi od želje da se junakom saoseća, a ne da se on samo prošeta selom kao bradata midžet žena.
Pretpostavljam da su tokom projekcija u holovima bioskopa dežurale medicinske ekipe spremne da zajapurenim Milenijalsima ukažu prvu (drugarsku) pomoć u slučaju da su ih muke njihovih vršnjaka pogodile koji milimetar dublje od onoga što mogu da podnesu.

Mi ostali, odrasli u praistoriji međuljudskih odnosa, imaćemo problem da razumemo šta 2019. može da bude zanimljivo u filmu koji izgleda kao mejking of nekog rijalitija a la Nemam ni šesnajs, a trudna sam do (šesnajs) zuba! u kome tri prijatelja, skejtera, poreklom iz Rokforda (u državi Ilinoj, koji ima jednu od najvećih stopa nasilja u kući), pokušavaju da se iznesu sa prošlošću ispunjenom različitim oblicima porodičnog zapostavljanja i zlostavljanja i sadašnjošću koja od njih traži da ljubav prema skejtu pomire sa imanjem posla i/ili porodice.

U odnosu na prikazano u ovom filmu, Capernaum izgleda kao direktan prenos iz Birkenaua.

Zapravo, jedino što je interesantno u ovom filmu jeste raspoloženost "ove generacije" da i u teškim trenucima bude na nečijim ekranima.

Ako je dilema- ili imate razumevanja ili nemate milosti, jasno je gde ja spadam.

SELEKTAH: 1plus/10