Moram da priznam da nikada nisam bio naročiti fan naučno-fantastičnih filmova poput Blade Runner u čijoj senci i Ederlezi Rising (srpski/regionalni naslov) namerno stoji. Ili filma Ex-Machina na koji neplanirano/nesrećno/očigledno/nenamerno liči.
Njihova pseudo-ozbiljnost i odsustvo humora (čemu ni Harrison Ford uprkos trudu u Blade Runneru nije mogao ništa) su preiritantni i već apstraktnu i izveštačenu realnost čine još neprihvatljivijom.
Od sličnog problema pati i debtantska saradnja reditelja Lazara Bodrože i njegovog scenariste Dimitrije Vojnova (koji radi po kratkoj priči Zorana Neškovića).
U ovoj sci-fi duo drami čija se praktično sva radnja odigrava u metalnim odajama svemirskog broda jedan čovek testira ljudskost poverenog mu androida samo da bi na kraju na finalni test stavio sopstvenu ljudskost koja potom, očekivano, budi isto to i u androidu. Iz nekog razloga, srpskog astronauta Milutina igra slovenački glumac Sebastian Cavazza (koji izgleda kao nakvarcovani "bed gaj" iz svih onih špageti vesterna), a androida, s obzirom na količnu obnaženih scena i scena seksa, američka porno diva srpskog porekla, Stoya. U oba slučaja, junaci zrače izvesnom izveštačenošću i androidnošću, koja samo u jednom slučaju pomaže kako treba...
Milutin je angažovan na projektu korporacije "Ederlezi" (čime ne prestaju reference na Bregovićev rad) koji ga vodi na planetu/brod "Alfa Kentauri". Društvo će mu tokom putovanja praviti prototip novog androida super-razvijene veštačke inteligencije, "Nimani 1345". Milutin relativno brzo (da ne kažem odmah) "tretira" Stoyu kao namensko sredstvo za seksualnu relaksaciju i de-frustrirajuću terapiju, preskačući bilo kakav momenat njihovog spontanog upoznavanja, koji ne bi bio samo suvoparna razmena podataka koju smo, bez problema, mogli da pratimo i kao chat na ekranu.
"Nimani 1345", sa svojom "urođenom" disciplinom iritira Milutina budeći u njemu najgore muške impulse i treba vremena dok on "đepetovski" ne odluči da svojoj igrački podari dušu, čačkajući tako i njenu i svoju prirodu, u pokušaju da stvori nekoga ko će ga spontano zavoleti. Na žalost, do tog trenutka i mi i junaci zarobljeni smo u neinspirativni i minimalizovani prostor svemirskog broda u kome ne postoji apsolutno ništa što bi nam držalo pažnju, sem voajerskog buljenja u Milutina i Stoyu koji, relativno stereotipno i repetativno, vode ljubav, stiče se utisak, "po ceo dan".
Nažalost, ni sledeća etapa filma, kojom se otvara njegova tema, a to je transformacija oba junaka u ljude, promiče kao dijalog lista, bilo između njih dvoje, bilo kao "threesome" sa komandirkom iz "Ederlezija" preko ekrana. Sve to gledanje filma čini napornim, a sve drugo zanimljivijim. A ostavljam mogućnost da bi eventualna ekranizacija ovog materijala kao radio-drame bila daleko intrigantnije i dinamičnije iskustvo.
Na kraju, dramsko finale stiže u dosta isforsirano postavljenoj prilici Milutinu da se dokaže kao heroj, što ovaj čini, a film opet pribegava naraciji, a ne slici, da dočara dramatičnost samog procesa. A mi ostajemo uskraćeni za emocionalni impakt te scene, tog finala, pa i celog filma. Milutin i "Nimani" su previše zarobljeni u svojim stereotipnim programima (softverima) i iz drvenosti tih pristupa film nikada ne dobija priliku da zaživi ljudskošću i postane relevantan za gledaoca, čak ni tokom strasnih, ali hladnih scena vođenja ljubavi.
Trebalo je ovo postaviti kao komediju. U kojoj je hladni, svemirski klintistvud kažnjen misijom koju mora da sprovede sa nadrkanim, hladnim androidom, koja ih oboje učini dragim i toplim ljudima. Pre svega kroz niz komičnih scena, tokom kojih oboje shvate i spoznaju bezgraničnost lepote bivanja čovekom. Ako tako nešto postoji.
SELEKTAH: 4/10
Kad me je teve malopre, tokom filma, upozorio da će se ugasiti za pet minuta, nisam iskoristio to vreme da ga onemogućim; ALI, bilo je duhovito dok je trajalo: "Jugosloven, znači edipovac"; "istočni kombo despotije i marksizma", to je taj tip Nimani Teenage Riot humora koji negledani Mali Budo, rekao bih, nema. Tifa (:
ReplyDelete