Extremely Wicked, Shockingly Evil and Vile, dokumentariste Joea Berlingera, je igrani film izrastao iz njegovog četvorodelnog teve dokumentarca Conversations With a Killer: The Ted Bundy Tapes (koji je, paradoksalno, premijerizovan iste, ove, godine kada i Extremely...).
Na samom kraju filma, zapravo dok se odmotava njegova odjavna špica, Berlinger nam prikazuje neke od scena prikazanih u filmu u njihovoj "originalnoj" izvedbi, pretpostavljam sa pomenutih "tejpsa". S jedne strane, stvar se može interpretirati kao Berlingerov kukavičluk i želja da gledaoca uveri da se ono što mu je upravo fiktivno dočarao "stvarno tako desilo" i da se time ogradi od potencijalnih napada da je njegov film "šou" na neprimerene teme, ali, s druge, pokazuje kako film nije morao daleko (ako imalo) da pobegne od stvarnih događaja, da bi nam pokazao ono što je stvarno bitno u ovom filmu- a to je da Amerika voli dobar šou više nego leba da jede. Amerika, a možda i ceo svet.
Tako priča o hvatanju Teda Bundy-ja, čuvenog serijskog ubice kome je alocirano trideset ženskih žrtava (a sumnja se da je broj daleko veći), njegovom odnosu sa Liz Kendall, koja ga je odrukala, a sa kojom je imao ozbiljnu emotivnu vezu, i potonjeg suđenja, protkanog Bundy-jevim komičnim bekstvima iz zatvora, postaje alegorija i za "Ameriku danas". Opsesivno upiranje svih koji su u pravosudnom lancu imali veze sa Bundy-jem da manje ili više iskoriste slučaj za sopstvenu promociju, kao i nastupanje javnosti kao publike u rijaliti šou čiju svirepu realnost niko adekvatno ne percipira, sve sa glavnom zvezdom samozaljubljenom do zuba, trideset godina kasnije dosta solidno objašnjava odakle Trump u Beloj kući i "srcu" Amerike- Ameri ne mare mnogo za cenu, ako je šou dobar. I to je ono što im Trump servira svakog dana.
Međutim, i ono što neposredno dobijamo u ovom filmu je zanimljivo i zabavno. Zac Efron (kao Bundy), Lily Collins (ćerka Philova!) kao Liz i Kaya Scodelario (kao majka Bundy-jeve ćerke i glavna podrška tokom suđenja) uglavnom su odlični u ovom pritajeno crnohumornom "porodičnom" trileru koji, baš kao i njegov junak, neprekidno oscilira između surovih i komičnih činova. Berlinger, lukavo i s aspekta konceptualnog odbijanja dodatne glamurizacije same tematike, dosta iskusno izostavlja dočaravanje samih činova Bundy-jevih zločina, uglavnom se oslanjajući na jezu njihove posthumne deskripcije. To film čini skoro PG-pitkim, a u kontekstu "đavolikost" samog Bundy-ja i njegovo magnetično dejstvo na (ženske) mase biva još opipljivijim. Što je Efron besprekorno dokazao. Ali, u isto vreme sve do samog kraja drži gledaoca na ivici da li je Bundy stvarno kriv ili ne- jer istorija nas uči da jeste, ali Bundy koga u filmu gledamo možda i nije- jer previše je zabavan da bi najebao zbog nečeg tako groznog. A to bi malkice kompromitovalo i nas koji smo se zabavljali uz njega.
Svakako bolje i zabavnije od Fincherovog Zodiaca.
SELEKTAH: 8minus/10
No comments:
Post a Comment