Mislim da je najveći uspeh ovog filma u kojoj meri ne uspe da nam NGO-ovski ogadi sve teme kojima se bavi, a iste su priređene i uklopljene baš kako to Sundance kandidat i dobitnik nagrade ("publike za novajliju") potražuje.
Dakle, u debitantskom dugačkom ostvarenju dokumentariste i reditelja kratkih filmova, Jeremiahe Zagara, pratimo sudbinu tri (recimo, jedanaestogodišnja +/-) brata koji odrastaju u vrlo siromašnom okruženju, izloženi nepredvidljivim ponašanjima svojih roditelja, naročito impulsivnog i povremeno nasilnog oca. Na sve to, glavni junak, za umetnost talentovani Jonah, pažljivo nam otkriva i svoju "munlajt" orijentaciju kada se nađe u društvu, i podrum-sobi, svog belog i nešto starijeg komšije.
We The Animals je veoma poetičan u svojoj kombinaciji skoro mamblkorovskog dokumentarizma i animiranih sekvenci Jonahovih crteža koje ovaj krišom crta ispod kreveta poveravajući im se kao dnevniku. Zagar ima talenat da dočara intimu i neobične trenutke porodičnog života, na čemu su mu značajno pomogli mladi glumci na čelu sa pomenutim Jonahom (Evan Rosado).
Međutim, kao i u slučaju većine "sandensovskih" filmova sa Sundancea, priča, drama i likovi su tanušni, i čak i unutar postavljenog minimalizma kojim Zagar zagrebe njihove živote. Priča počinje u nekom trenutku i završava u nekom drugom, i mi bi uslovno rečeno mogli da kažemo da je definiše Jonahin "coming out" ili pokušaj i propast bekstva ostatka porodice od oca, ali ništa ne govori da sve što se desilo neće da se ponovi. Još ko zna koliko puta.
Izvesna seksualna energija fino je provučena kroz porodičnu dinamiku, kroz toplo-hladna flertovanja majke i oca, kroz burne igre dečaka, kroz način na koji se tuga tretira (scena kada dečaci "ratnički" teše oca u pikapu je najimpresivniji trenutak filma), kroz Jonahino gledanje televizije sa komšijom... Čini mi se da je to link sa onom "životinjom" iz naslova filma i da Zagara želi da nam poruči da smo svi mi u njenom ropstvu nesposobni da joj se odupremo.
SELEKTAH: 6minus/10
No comments:
Post a Comment