"Srebrni lav" na Venecijanskom festivalu 2014.
Nemojte da vas plakat za ovaj film uplaši, iako ga na izvestan način dosta dobro reprezentuje. Ali, vratimo se malo unazad...
Ovih dana/nedelja/biće uskoro i meseci pokušavam da raspišem jedan (a možda i dva) scenario, i imam priču, junake, radnju, ali nisam siguran da li je to ono što želim da kažem tj da li je to kako sam sve postavio moj, autentičan, način da progovorim o tome... ČUJEŠ LI, KICOŠE, MIRAN SAN TI JEBEM!
U svom pretposlednjem filmu, slavni ruski reditelj Andrej Končalovski, možda sve prikazuje kao neku uvrnutu dokumentarnu, "memedovićevsku", reportažu koja se bavi stanovnicima oko jezera Kenozero, negde u južnom Sibiru (ako sam dobro upamtio), uz dozu "velikobratovskog" prodiranja u njihovu intimu u vidu isto tako raspoređenih kamera u njihovim domovima. Pri čemu ovo poslednje, postaje neplanirana slika moderne Rusije u kojoj ni najudaljeniji stanovnici ne mogu da izbegnu sve prožimajuće gvirenje moćnog KGB-a.
Dakle, unutar tog življa, situiranog ne samo na obodu Rusije, već i (modernog) života samog, Končalovski ubacuje par profesionalnih glumaca (pre svega poštara Ljošu), da u interakciji sa stvarnim žiteljima dočara njihovu zarobljenost ne samo u prostoru, već i u vremenu, poput muve zumzare, koju nam u jednom kadru prikazuje, koja udara u staklo prozora nemoćna da utekne daleko odatle.
I u tom svom, samo naoko "istraživački nemešajuće" postavljenom pristupu, Končalovski, demonstrira svoj jasan i autentičan "progovor". Priča prati rutinu dostave pošte, koja uključuje vožnju čamcem po jezeru, snabdevanje manje pokretnih žitelja ne samo poštom, već i hlebom i drugim naručenim potrepštinama. Poštar je jedino dešavanje u njihovim životima, jedini povetarac, jedina "promenljiva" rutina. Junaci koje upoznajemo prepoznatljiv su, ali autentičan, ruski "čemer i jad", udavljen u nikad dovoljnim količinama votke, obamro u sećanjima i neživotu, očajan što ne može da pobegne ili sav u naporu da samo u tome uspe.
"Bele noći" na koje se naslov referiše su bele noći koje su u toku. Film obitava tokom sezone kada mrak ne pada, a usled toga naš poštar ima "noćna" prikazanja sivog mačora koji ga urokljivo gleda, čačkajući mu snove i nemire.
Iako film izgleda kao reportaža o ovom podneblju, prošarana sa malo više "CCTV" ugođaja, "tipično" za ruski film ona obiluje čudesnom fotografijom i raskošnim 4K dočaravanjem, kako prirode oko samog jezera, tako i naličja prirode njenih stanovnika. Za Končalovskog sve je podjednako velelepno rašireno pred našim očima. Mada neke stvari traže vremena da vam se oči naviknu.
Negde u dubini tog kolaža sudbina i rutina, čuči priča o nerealizovanoj zaljubljenosti poštara (koji je skoro komično "pohotan" koliko i u modernim mitovima o ovom zanimanju) u lokalnu čuvarku jezera, koja samohrano brine o sinu.
Bele noći... odišu životom, ali i, uprkos svemu!, optimizmom nekarakterističnim za moderne ruske filmove, a da pri tome sve ne deluje kao pažljivo sprovedena propaganda, već kao iskren, duhovit i ne previše sentimentalan "progovor" autora u vrlo poznim godinama.
SELEKTAH: 8plus/10
Nemojte da vas plakat za ovaj film uplaši, iako ga na izvestan način dosta dobro reprezentuje. Ali, vratimo se malo unazad...
Ovih dana/nedelja/biće uskoro i meseci pokušavam da raspišem jedan (a možda i dva) scenario, i imam priču, junake, radnju, ali nisam siguran da li je to ono što želim da kažem tj da li je to kako sam sve postavio moj, autentičan, način da progovorim o tome... ČUJEŠ LI, KICOŠE, MIRAN SAN TI JEBEM!
U svom pretposlednjem filmu, slavni ruski reditelj Andrej Končalovski, možda sve prikazuje kao neku uvrnutu dokumentarnu, "memedovićevsku", reportažu koja se bavi stanovnicima oko jezera Kenozero, negde u južnom Sibiru (ako sam dobro upamtio), uz dozu "velikobratovskog" prodiranja u njihovu intimu u vidu isto tako raspoređenih kamera u njihovim domovima. Pri čemu ovo poslednje, postaje neplanirana slika moderne Rusije u kojoj ni najudaljeniji stanovnici ne mogu da izbegnu sve prožimajuće gvirenje moćnog KGB-a.
Dakle, unutar tog življa, situiranog ne samo na obodu Rusije, već i (modernog) života samog, Končalovski ubacuje par profesionalnih glumaca (pre svega poštara Ljošu), da u interakciji sa stvarnim žiteljima dočara njihovu zarobljenost ne samo u prostoru, već i u vremenu, poput muve zumzare, koju nam u jednom kadru prikazuje, koja udara u staklo prozora nemoćna da utekne daleko odatle.
I u tom svom, samo naoko "istraživački nemešajuće" postavljenom pristupu, Končalovski, demonstrira svoj jasan i autentičan "progovor". Priča prati rutinu dostave pošte, koja uključuje vožnju čamcem po jezeru, snabdevanje manje pokretnih žitelja ne samo poštom, već i hlebom i drugim naručenim potrepštinama. Poštar je jedino dešavanje u njihovim životima, jedini povetarac, jedina "promenljiva" rutina. Junaci koje upoznajemo prepoznatljiv su, ali autentičan, ruski "čemer i jad", udavljen u nikad dovoljnim količinama votke, obamro u sećanjima i neživotu, očajan što ne može da pobegne ili sav u naporu da samo u tome uspe.
"Bele noći" na koje se naslov referiše su bele noći koje su u toku. Film obitava tokom sezone kada mrak ne pada, a usled toga naš poštar ima "noćna" prikazanja sivog mačora koji ga urokljivo gleda, čačkajući mu snove i nemire.
Iako film izgleda kao reportaža o ovom podneblju, prošarana sa malo više "CCTV" ugođaja, "tipično" za ruski film ona obiluje čudesnom fotografijom i raskošnim 4K dočaravanjem, kako prirode oko samog jezera, tako i naličja prirode njenih stanovnika. Za Končalovskog sve je podjednako velelepno rašireno pred našim očima. Mada neke stvari traže vremena da vam se oči naviknu.
Negde u dubini tog kolaža sudbina i rutina, čuči priča o nerealizovanoj zaljubljenosti poštara (koji je skoro komično "pohotan" koliko i u modernim mitovima o ovom zanimanju) u lokalnu čuvarku jezera, koja samohrano brine o sinu.
Bele noći... odišu životom, ali i, uprkos svemu!, optimizmom nekarakterističnim za moderne ruske filmove, a da pri tome sve ne deluje kao pažljivo sprovedena propaganda, već kao iskren, duhovit i ne previše sentimentalan "progovor" autora u vrlo poznim godinama.
SELEKTAH: 8plus/10
No comments:
Post a Comment