WERK OHNE AUTOR (NEVER LOOK AWAY)

Kada kažemo da je neki film "oskarovski" to znači da ima neku društveno-političko-istorijsku agendu koju pokušava da kroz dramsku strukturu obznani, afirmiše ili otvori polemiku. To je film koji voli sebe da vidi kao nastupača na malo višoj platformi od ostalog filmskog življa. To je film koji apriori podrazumeva svoje visoke umetničke standarde.

Kada taj "oskarovski" film sa "oskarovskim" namerama dolazi van Amerike onda sve rečeno još više i agresivnije važi i daleko je manje suptilno, umešno i filmski sprovedeno.

I jedno i drugo važi u najčešćem broju slučajeva.
Ali, nažalost, i u slučaju novog filma (raskošno imenovanog) Floriana Henckela Von Donnersmarcka, autora The Life of Others, filma koga mnogi vole, i The Tourist, filma koga mnogi mrze.

Never Look Away (u originalu je naslov "Delo bez autora") ima oskarovsku dužinu od tri sata, koja ničim nije opravdana. Ova priča o odrastanju i samospoznaji slikara Kurta, čija umetnička incijacija počinje druženjem sa šizofreničnom tetkom u godinama kada nacional-socijalistička partija tek stasava u Nemačkoj i proteže se preko sravnjenog Drezdena i najlepših dana komunističke Istočne Nemačke sve do emigracije na dizeldorfsku Akademiju umetnosti i situiranje međ' dekadentne slobode Zapada. U pozadini ove umetničke geneze, pratimo i priču o neuhvaćenom kontroverznom ginekologu drezdenske klinike koji je kumovao brojnim eutanazijama "specijalnih" pacijenata, između ostalih i pomenutoj Kurtovoj tetki. Kroz neke, za razvoj priče, manje bitne junake (poput Kurtovog oca ili mentora dizeldorfske Akademije) hvatamo i različite načine na koji se duh poražene Nemačke nosio sa počinjenim i njima počinjenim stvarima.

Međutim, tamo gde je Life Of Others, makar, imao dovoljno autentične i intrigirajuće glumce/likove i snažnije fokusiranu tematiku, ovde smo rasplinuti kroz melodramu, ljubavnu dramu, triler i simulaciju biografskog filma koja promiče u relativno neuznemirujućim prizorima čak i kad se bavi relativno uznemirujućim prizorima.

Von Donnersmarck svoje "produženo" bavljenje nečim što u kontekstu vremena u kome se dešava deluje skoro perverzno egzotično, opravdava "oskarovskom" poentom- da za umetnika (šire: i naciju) nema napretka, uzdizanja, "daljeg života" dok se duboko ne zagleda u svoje najbolnije trenutke, u svoju najličniju istoriju, dok ne pogleda istini u oči. Čak i ako rezultat toga budu slike koje podsećaju na radove Olje Ivanjicki koje je ova specijalno radila za seriju tarot karata za jedan hotel u donjoj Bugarskoj.

Glavni junak Kurt Barnert, u interpretaciji Toma Schillinga, previše ostavlja utisak "molera", a ne "slikara". Njegova harizma, uprkos brojnim scenama seksa sa zgodnom mu ženom Ellie, ne dolazi do izražaja, i on je daleko uverljiviji kao umetnički eksponent "fabričke proizvodnje" Istočne Nemačke nego kao sam svoj autor u "oslobođenom društvu". Čak i ako zažmurimo na umetnički efekat njegovih slika, i prihvatimo percepciju koju Von Donblabla nameće, sam Kurt je potpuno neuverljiv i mlak. S druge strane, njegov mračni oponent i tast, Sebastian Koch kao mračni ginekolog "Professor Seeband", deluje previše drvenasto i klišeizirano, a "nacističko zlo" koje je imalo već stotine iluminacija u raznim filmovima ovde nema svoju jedinstvenu realizaciju, već pre deluje kao kompilacija naznaka već poznatih momenata.

Werk Ohne Autor, kako Žozefina reče, ostavlja utisak "nemačkog Montevidea" koji s istom vrstom "dubine" roni kroz istoriju i događanja jednog naroda, pokušavajući nešto da joj poruči. Pamfletno, fototapetno, mejnstrimaški i raspoloženo za Oskara.

SELEKTAH: 2/10