BLACK MIDI - Schlagenheim (Rough Trade)

Bilo je bolje dok ništa nismo znali o Black Midi tj black midi tj Black midi. Ako postoji način da ne saznate ništa o njima, nemojte.

Dovoljno je samo ono što ću ja podeliti sa vama: neki članovi benda pevali su gospel u crkvi.

Bilo je bolje dok je do nas stizala samo muzika. Praćena misterijom i nagađanjima. O četiri jedva punoletna momka.

Bilo je bolje dok je do nas stizala samo muzika. Navodno iz Engleske. A koja uopšte nije zvučala tako. Nimalo. Ni malo. Ni. Malo.
Muzika koja je zvučala kao Slint uživo.
Kao Battles, Fugazi, Minutemen, Don Caballero, Mars Volta, Polvo. Sve sami američki bendovi koje recenzenti pobrajaju kada pišu o njihovom albumu.
Voleo sam neke od tih bendova. U njihovo vreme (Battles i Mars Volta/At The Drive In).
Naučio sam da obožavam Slint. Kao već zreo čovek i i dalje nezreo muškarac.
Neke sam ograničeno konzumirao (Don Caballero, Polvo, pa i Fugazi).
Neke nikada nisam skapirao (Minutemen).
Black midi sve više i više i više volim.
Black midi su mi kao deca Slint.

Black midi, kao i Slint, a kao malo koji novi bend danas, umeju da naprave atmosferu.
I atmosfera koju oni prave mi neobično prija. Uznemirava me. Drži me na ivici i drži mi Davida Lyncha u mislima. Neprekidno zamišljam da je ona "Crna koliba" iz Twin Peaks neki punk klub i logično mi je da bi tu jedino Black midi mogli neprekidno da praše. A da sve ostalo ostane isto.

Black midi zvuče sirovo. Iako njihova muzika ostavlja utisak vrlo pažljivo razvijenog dizajna. Žustrina i mladost su tu. Note se pretiču, ritam ih kida, vokal je nagluv kao Lynch.

Ima samo devet pesama na albumu. Nema čak ni svih singlova koji su mu prethodili. Ni odlične Talking Heads, koja bi pitkošću ionako odskočila. I koja liči na Talking Heads.

Ključna reč koja definiše Black midi je tenzija. Nju nam survavaju u nos ili je puštaju da čak ni ne nešto posebno diskretno bridi celom dužinom pesme. Tenzija je tako nekarakteristična komponenta rok bendova koji dolaze iz Engleske (da li je i bilo od Joy Division naovamo?). Kod "Amera" je ona već deo genetskih mutacija.
Sve je to, popust manifesta, izloženo u debitantskom singlu bmbmbm (koji čak i u napucanoj produkcijskoj verziji ovde zvuči kao kad fire walk with me). Kad smo kod ranih uspeha benda moram da pomenem i producenta, Dana Carey-a, iz čijeg bogatog producentskog opusa bih izdvojio samo rad na prva dva albuma Kate Tempest. On je kao i u slučaju Kate pustio da žustrina talasa. Koliko treba. Možda bi ih Albini pustio da zvuče još više kao oni sami, ali čistina koju je Carey postigao još više uznemirava. Svojom OCD psihopatijom.

Trenutno najviše volim Near DT, MI. Dva minuta i dvadesetjedan sekund finala nekog trilera. Pevač (jer mu ne trebamo ime) peva kao kada mladi počnu da histerišu i mislite da će doživeti nervni slom. Svuda naokolo razliveni Slint.
Druga najomiljenija mi je Of Schlagenheim. Šest minuta i dvadesetpet sekundi disco-math-rocka, preko koga pevač peva kao John Lydon, u nekom boljem društvu. Svuda naokolo razliveni Slint i pobacani Talking Heads.
Treća najomiljenija mi je bmbmbm. Jer i dalje kida i komada.
Četvrta, peta, šesta, sedma, osma i deveta najomiljenija su mi preostalih šest.

"Schlagenheim", prema Wikipediji, znači "ubosti stvar koja podseća na dom" ili "kad nešto pravo niotkuda podseti na dom" (ne znam nemački, ne zakerajte). Ironično. Zar ne?

SELEKTAH: 9i.../10