CHEZ NOUS

Više sam očekivao od ostvarenja glumca i reditelja Lucasa Belvauxa. Iako nisam gledao nijedan njegov film pre ovoga, barem četiri (Cavale, Un couple epatant, Apres la vie i La Raison du plus faible) deluju kao da želim da ih pogledam. Međutim, već posle uvodne sekvence koja nam predstavlja vrednu i posvećenu medicinsku sestru Pauline koja svakodnevno obilazi stare i bolesne, bilo mi je jasno da će ovo biti još jedan film o zalutaloj ovčici na "no-no" pute, koja potom uči lekciju, pokaje se i vrati na stranu dobra. Ono što me je privuklo filmu jeste da Belvaux pokušava da se bavi "francuskom desnicom".

Ne treba mnogo poznavanja aktuelne političke situacije u Francuskoj, pa da se relativno brzo prepozna da je partija koja vrbuje Pauline da bude njihov lokalni kandidat i koju predvodi anti-islamski raspoložena Agnes, samo providni dubler za "Front National" i njenu liderku Marine Le Pen. Zapravo, deluje mi kao verovatnije da je autoru bilo bitnije da prikaže njene konkretne podmukle mehanizme "širenja" i delanja, nego da kreira neki autentični, paradigmatični model.

Situacija oko Pauline je melodramski uverljivo postavljena da otvori put ka "desnom suncu". Ona je samohrana majka dvoje oce, koja brine i ocu, komunisti, nakon majčine smrti. U mestašcu je svi vole zbog njene posvećenosti pacijentima koji su prečesto nepodnošljivi, pored toga što su vrlo bolesni. Doktor Berthier (koga dosta rutinski igra nepotrebno kastovana francuska zvezda Andre Dussolier) koji je lečio Paulineinu majku, u neku ruku ju je zadužio time, pa ona ima razloga da veruje da je njegov predlog da se Pauline kandiduje za Agensinu partiju izraz dobrih namera, ali i dobar način da se neki problemi u društvu, koje i ona sama oseća, konačno reše. Paralelno sa tim rasplamsava se njena romansa sa školskim drugom, koji i dalje šuruje sa ekstremno-desnim organizacijama, o čemu ona (moram reći dosta neuverljivo) nema pojma, a što u nekom trenutku postaje problem njenoj kandidaturi, jer Agnes ne želi nepotrebne fleke na ionako spornom imidžu.

Ono što pratimo unutar tako postavljenih dramskih problema poprilično su umivene i tipizirane situacije koje pokušavaju da zauzmu ugao (ako već ne smeju i stranu) svih upletenih aktera (a selce je uprkos veličini multikulturalno) intrigirajući kompleksnost (očigledno nerešivog) problema koji Francuska ima, a ne same priče.

Moj problem sa ovakvim tipom filmova, a koji ni Chez Nous (negde preveden i kao This Is Our Land) je što oni skoro uvek imaju istu strukturu- junak zastrani, nešto ekstremno se desi (njegovom ili tuđom krivicom) i on nalazi načina da se vrati na pravu stranu ili strada u pokušaju da se iskupi. Podela mogućnosti je uvek crno-bela. Tako i ovde. Junaci, baš kao ni Pauline, nikada ne ostaju, recimo, na trećini ili polovini puta na koji su zastranili, uvereni da je tu "negde" rešenje, ako nije baš u ekstremu. Pravi desničari, očigledno, ne smeju da se bave ovim temama i izgrade takav realistični ili dramski ishod, a levičari slobodno ekstremizuju stvari (ponekad u duhu čistog političko-eksploatacijskog porna), jer znaju da će na kraju da se vrate na opšteprihvaćenu "nespornu" stvar "dobra". Tako i ovde. Pauline ne samo da okreće leđa partiji kada njen angažman postaje preagresivan (barem smo izbegli uobičajenu hipokriziju načela kao razlog razočarenja), ali potom i njen momak biva liferovan iz njenog života kada se otkriju neosporivi razlozi za prekid veze sa njim.

Bolje odgledajte još jednom Apt Pupil, recimo.

SELEKTAH: 4minus/10