Kada sam recenzirao prethodno izdanje etikete Pop Depression, Spusti svetlost na put, Kralja Čačka, dobio sam taaakav napuš od nekih ljudi zbog svog "neadekvatnog" i "ukratkog" izveštavanja koje je protumačeno kao odraz "brutalne kurcobolje i bezobrazluka", a ne, kao što je bila moja namera, "ekonomične i objektivne žaoke". Otuda će moje pisanje o ovom izdanju upoznatima sa tom situacijom možda izgledati fejk iskreno, izvinjavajuće, trudeće, ali, kao u oba ova slučaja, ono je samo relativno pouzdan odraz mojih osećanja i živaca spram preslušanog. I još jedna potvrda da na MMG radim šta hoću i kako hoću i IDGAF.
Sve ono gore napominjem iz razloga što su mnogi verovatno, kao i ja sam, očekivali da mi se Bohemija (baš) neće dopasti. Par prvih "singlova" koje sam ulovio gvireći u Inkalove plejliste nisu me dirnuli, niti sam u njima osetio bilo šta vredno zadržavanja. Pionir 11? Možda, ali ne bih da budem površan i bezobrazan.
A onda je došao na red i da se nasmešim i rešim ovoga. Kad ono...
Ako volite My Morning Jacket, dobro došli!
Ako volite Činč...
Kristale u najboljim danima.
Ako ne volite 1975.
Ako volite Rebel Star ili se pitate zašto Eva Braun nije sve ono onda sa malo više spontanosti, razbibrige i manje promišljenih orkestracija.
Ako volite instrumentaciju Tindersticks. S tim što ovde uobražena engleska elegancija prolazi kroz sokak i ima malo salašarskog šarma. Ili lolaškog.
Ako volite U škripcu.
Prvi utisak i prvi razlog zašto sam se nasmešio i rešio da nastavim sve do kraja jeste što album od pesme do pesme zvuči drugačije, ali bend uspeva da ostane svoj i dosledan. Mislim, eksperimentisanja nisu radikalna, ali aranžmani zaista čine da povremeno imate utisak da slušate neki drugi bend, sve dok ne shvatite da su baš te oscilacije glavno oruđe i talenat Bohemije.
Bohemija je grupa iz Niša, ali je album sniman u Vrbasu, jednom od prestonica Srberikane. Ovo je njihov drugi album. Prvi se zvao Sve naopako i sva je prilika da ću morati i do njega.
Ali Bohemija su ravničari. Provejavajuće osećanje na albumu je osećanje lagane prolećne zanesenosti. Pomozi si sebi ili Da sijamo, podsećaju me na Rockingbirds i Dodgy, dva anti-Britpop benda Britpop ere, koja su dolazila iz urbanih sredina, ali su u sebi nosila opuštenost varoši, sela, travnatog dvorišta koje se prostire sve do starog hrasta. I uvek prošarani suncem, čak i kroz oblake.
U nekim pesmama poput Kako ja, tako ti ili Prolazi vreme, to ravničarenje direktno podseća na slatku melanholiju Eve Braun i svih potonjih Eva. Melodija je relaksirana, gitare obogaćene violinama. Padaju mi i Boo Radleys na pamet, iz svoje najpitomije faze. A u drugoj pomenutoj pesmi i Ensh bi mogao da prepozna svoj naredni korak.
Janko Džambas, a to je moj drugi veliki kompliment Bohemiji, peva kao da ne peva na srpskom. Peva kao da peva na engleskom koliko to ne zvuči kao da je na srpskom, a opet stihovi su lepi i ispunjeni maternjim emocijama. Pevanje zavodi, u falsetima najviše, kao čist zvuk. Janko se igra sa rečima, žonglira akcentovanjem (čak i kad se akcenat otme planiranom "književnom") i izgovorom.
Veoma mi se dopadaju pesme na kojima gostuje ženski vokal (Dine Abu Mayyaleh?, bekvokalistkinje i klavijaturistkinje). Tu me najviše podsećaju na Činč, na tamo ispoljeno anti-Gejzburg/Birkin-ovsko blesavljanje. Preplitanje je drugarsko, a ne ljubavno. Čak i kad pevaju O ljubavi.
Signali mi možda nije najbolja pesma, ali u ovom trenutku mi deluje kao najambicioznija i najviše vredna naše pažnje. Srpski gitar pop retko se upušta u ovu vrstu teatralnog-kosmo popa, koji peva kao da igra predstavu koja se potom zalaufava u raskošan i koreografisan refren. Protkan nežnom interakcijom sa (?) Dinom.
Bohemija ostavlja utisak zrelog i samouverenog izvođača koji je svoj stil sačuvao u mnogo jačoj, a ne nepostojećoj (ili, preciznije, nekoherentnoj), konkurenciji srpske scene. Uz makedonske Ti, ovo je jedan od retkih rok bendova na koji možete da povedete curu i obećate joj romantičan provod. Bilo bi idealno da im Inkal sredi nastup u nekoj staroj srpskoj kafani ili salašu. I da me, naravno, obavesti o tome.
SELEKTAH: 8plusplus/10
Sve ono gore napominjem iz razloga što su mnogi verovatno, kao i ja sam, očekivali da mi se Bohemija (baš) neće dopasti. Par prvih "singlova" koje sam ulovio gvireći u Inkalove plejliste nisu me dirnuli, niti sam u njima osetio bilo šta vredno zadržavanja. Pionir 11? Možda, ali ne bih da budem površan i bezobrazan.
A onda je došao na red i da se nasmešim i rešim ovoga. Kad ono...
Ako volite My Morning Jacket, dobro došli!
Ako volite Činč...
Kristale u najboljim danima.
Ako ne volite 1975.
Ako volite Rebel Star ili se pitate zašto Eva Braun nije sve ono onda sa malo više spontanosti, razbibrige i manje promišljenih orkestracija.
Ako volite instrumentaciju Tindersticks. S tim što ovde uobražena engleska elegancija prolazi kroz sokak i ima malo salašarskog šarma. Ili lolaškog.
Ako volite U škripcu.
Prvi utisak i prvi razlog zašto sam se nasmešio i rešio da nastavim sve do kraja jeste što album od pesme do pesme zvuči drugačije, ali bend uspeva da ostane svoj i dosledan. Mislim, eksperimentisanja nisu radikalna, ali aranžmani zaista čine da povremeno imate utisak da slušate neki drugi bend, sve dok ne shvatite da su baš te oscilacije glavno oruđe i talenat Bohemije.
Bohemija je grupa iz Niša, ali je album sniman u Vrbasu, jednom od prestonica Srberikane. Ovo je njihov drugi album. Prvi se zvao Sve naopako i sva je prilika da ću morati i do njega.
Ali Bohemija su ravničari. Provejavajuće osećanje na albumu je osećanje lagane prolećne zanesenosti. Pomozi si sebi ili Da sijamo, podsećaju me na Rockingbirds i Dodgy, dva anti-Britpop benda Britpop ere, koja su dolazila iz urbanih sredina, ali su u sebi nosila opuštenost varoši, sela, travnatog dvorišta koje se prostire sve do starog hrasta. I uvek prošarani suncem, čak i kroz oblake.
U nekim pesmama poput Kako ja, tako ti ili Prolazi vreme, to ravničarenje direktno podseća na slatku melanholiju Eve Braun i svih potonjih Eva. Melodija je relaksirana, gitare obogaćene violinama. Padaju mi i Boo Radleys na pamet, iz svoje najpitomije faze. A u drugoj pomenutoj pesmi i Ensh bi mogao da prepozna svoj naredni korak.
Janko Džambas, a to je moj drugi veliki kompliment Bohemiji, peva kao da ne peva na srpskom. Peva kao da peva na engleskom koliko to ne zvuči kao da je na srpskom, a opet stihovi su lepi i ispunjeni maternjim emocijama. Pevanje zavodi, u falsetima najviše, kao čist zvuk. Janko se igra sa rečima, žonglira akcentovanjem (čak i kad se akcenat otme planiranom "književnom") i izgovorom.
Veoma mi se dopadaju pesme na kojima gostuje ženski vokal (Dine Abu Mayyaleh?, bekvokalistkinje i klavijaturistkinje). Tu me najviše podsećaju na Činč, na tamo ispoljeno anti-Gejzburg/Birkin-ovsko blesavljanje. Preplitanje je drugarsko, a ne ljubavno. Čak i kad pevaju O ljubavi.
Signali mi možda nije najbolja pesma, ali u ovom trenutku mi deluje kao najambicioznija i najviše vredna naše pažnje. Srpski gitar pop retko se upušta u ovu vrstu teatralnog-kosmo popa, koji peva kao da igra predstavu koja se potom zalaufava u raskošan i koreografisan refren. Protkan nežnom interakcijom sa (?) Dinom.
Bohemija ostavlja utisak zrelog i samouverenog izvođača koji je svoj stil sačuvao u mnogo jačoj, a ne nepostojećoj (ili, preciznije, nekoherentnoj), konkurenciji srpske scene. Uz makedonske Ti, ovo je jedan od retkih rok bendova na koji možete da povedete curu i obećate joj romantičan provod. Bilo bi idealno da im Inkal sredi nastup u nekoj staroj srpskoj kafani ili salašu. I da me, naravno, obavesti o tome.
SELEKTAH: 8plusplus/10
No comments:
Post a Comment