Gloria Bell je jedan nepotreban rimejk filma koji mi se, izgleda, dopao, iako ga se maglovito sećam kao da sam Glorijinih godina.
Priča kaže da je izvršna producentica Julianne Moore želela da uradi svoju verziju ovog filma, a da je pristala da ona glumi u njemu, tek kada je čileanski reditelj, Sebastian Lelio, autor originalnog ostvarenja, pristao da režira i novu verziju.
Zašto bi neko opet režirao istu priču samo s drugom glumicom?
(Nedavno sam slušao Marc Maronov podkast sa Gus Van Santom i upitan zašto je svojevremeno uradio "frame by frame" verziju Psycho, Gus je rekao da su u to vreme (sredina devedesetih) studiji bili opsednuti idejom rimejkovanja i frančizovanja (znači sve suporotno od ovog sada) i on je da bi se našalio sa njima- rekao da bi bilo interesantno da neko napravi potpuno istu verziju nekog starog hita. Jedan od ponuđenih filmova "iz trezora", a za tu svrhu, bio je i Psycho. Kada je Good Will Hunting trijumfovao na Oskarima, studiji su se setili njegove ideje i dali mu odrešene ruke)
Dakle, ja nemam ideju da je Lelio uradio ovaj rimejk samo zato što mu se može, zato što nikada u životu neće dobiti sličnu priliku, i zbog para (pažnje, prijateljstva Julianne Moore...).
Ali sve to nisu dovoljno snažni razlozi da se napravi film. U ostalom, pogledajte Van Santov Psycho.
Ako niste gledali original, možda ćete se zabaviti malo više, jer ne znate priču i generalno tek treba da steknete utisak o čemu je film. Ako jeste, onda ćete se tokom filma uveravati koliko je sve lošije nego u originalu.
Julianne Moore ostavlja utisak glumice koja je daleko luđa od onoga što joj je uloga Glorije ponudila, a deluje da bi baš to prepuštanje nekakvom intimnom ludilu fundiralo daaaleko zanimljiviji film. Ona se kroz priču o pedesetogodišnjoj razvedenoj ženi, majci dvoje dece, koja pokušava da nastavi emotivni i svaki drugi život, kreće tek malo pribranije od Alice u onom filmu gde je imala Alchajmer u sličnim godinama.
Lelio prebrzo prolazi kroz relativno generičke situacije i njegov film nigde ne nalazi uporišnu tačku iz koje se sagledava ostatak filma. Sve, uključujući i tragičnog Arnolda u tragično neinspiraitvnoj ulozi Johna Torturra, samo biva naznačeno. Lelio je svuda po malo zagrebao, ali nigde ništa od svega toga nije iskoristio. Da je to bila jasnija, konceptualnija namera, onda bi ono disko vrtenje na kraju filma (imate ga na posteru) moglo da metaforično dočara jednu vetropirastu i površnu prirodu. Ali Glorija to nije. A ona Glorija je bila još manje.
Najviše od svega, a tu više kumuju moje godine i moj životni status, u Leliovom filmu kao tema na površinu isplivava neraskidiv odnos dece i roditelja, dece koje nikada ne prestaju da budu "nepodnošljiva" deca svojim roditelja i roditelji koji nikada ne prestaju da im budu "jer ko će drugi?" roditelji- neke od tih priča su tragi-komične, neke dirljive, neke tek dirnute. Ali Glorija nije junakinja tog nivoa priče, iako je on dotiče. Lelio traži da Gloriju posmatramo kao osobu čiji život izmiče, a ona pokušava da se sa puno strpljenja tome prilagodi. I ne uspeva. Da li je "prihvatanje stvari" na kraju kapitulacija ili pobeda s njene strane, na vama je da odlučite.
SELEKTAH: 4/10
No comments:
Post a Comment