DIAMANTINO

Ako ostavimo po strani opciju da je Diamantino potpuno retardiran film, ostaje nam još jedino opcija da se radi o vrlo nadrogiranom hiper-almodavarovskom pravdanju Woody Allenove veze sa usvojenom ćerkom.

Baš kao u najluđim "japanskim filmovima", debitantsko ostvarenje rediteljskog dua koji čine Gabriel Abrentes i Daniel Schmidt, bavi se najslavnijim portugalskim/svetskim fudbalerom na svetu, Diamantinom (kao očiglednim "supstitutom" za Christiana Ronalda?) koji nakon promašenog penala na svetskom prvenstvu odlučuje da se povuče iz fudbala i usvoji jedno izbegličko dete nakon što se upoznao sa njihovom sudbinom u vodama oko Portugala. Naravno da u rečenom, nema ničeg "japanskog"! Ono stiže kroz: ekranizaciju njegovog doživljaja fudbalske utakmice kao igre džinovskih pufnastih psića koji jure kroz pesak, kroz činjenicu da je ceo film devijacija Pepeljuge, kroz trilerozni zaplet koji se bavi namerom vlade da klonira Dijamantina i napravi nepobediv fudbalski tim što je samo PR strategija za izlazak Portugala iz EU (o, da!), ali najviše od svega vidi se u osnovnom zapletu- prerušavanju jedne tajne agentice, koja je u vezi sa drugom agenticom, u izbegličkog dečaka (o, da!) koga će Diamantino da usvoji, a što će ona da koristi kao cover-up za istragu o tome da li on i kako pere pare.

Najveći deo Diamantina, ili barem onaj najemotivniji, bavi se odnosom Diamantina i Rahida (tj prerušene Aishe) koji od (slede spojleri!) toplog odnosa oca i sina prelazi u ljubavni odnos bivše lezbijke sa hetero muškarcem koji, usled eksperimentisanja sa kloniranjem, sada ima ženske grudi (o, da!). Čime Diamantino zapravo biva priča o ljubavi, čovekovoj duboko ukorenjenoj potrebi da voli i da bude voljen, potrebi kojoj na putu ne smeju da stoje nikakva tela ili polovi, nikakvi propisi, nikakva društvena ustrojstva... što je najveći argument kojim se Allenov odnos sa Soon-Yi može opravdati.

I sve to ne bi bio problem da Abrentes i Schmidt iz nekog razloga nisu Diamantina retardizovali na nivo petogodišnjeg deteta sa ogronmim srcem, a potom i čitavu priču razvijali kao da je u pitanju retardirana bajka natopljena u japanske droge, koja je u konačnom ishodu tek malo iznad "uobičajenog" tamošnjeg palp-treša koji je ovde kempom i trenutnim društvenim tokovima izdignut iz tog mulja. Ali to ne menja činjenicu da će vaš prolazak kroz ovaj materijal biti znatno drugačiji.

SELEKTAH: (žao mi je da povredim Dijamantinova osećanja, ali) 3plus/10