LIAM. AS IT WAS

Samo tri godine nakon filma koji je dolegendarizovao Oasis (Oasis: Supersonic) stiže nam film o njihovom frontmenu koga mnogi, pa i ja bih mogao da se ubrojim među njih, smatraju jednom od najboljih rokenrol frontmena na svetu. U mom slučaju uz besmrtnog Bobby-ja Gillespieja.

Film, sam po sebi, kao i njegova namena, rekao bih, dobro reflektuje iskrenost i/ili amaterizam onoga o čemu se bavi. I zapravo će vaš odnos tj vaša predstava o Liamu odlučiti i o kvalitetu ovog filma.

Ako vam Liam nije i nikada nije bio simpatičan, ni film nazvan po njegovoj, sada već legendarnoj maksimi, "As you were", neće to promeniti. Njegov tajming, pred izlazak novog albuma, delovaće kao prepreden PR način da se napravi jedan "lep rezime" Liamovog dosadašnjeg učinka, da se njegova solo karijera legitimiše i ovako i da svim nevernim Noelima bude jasno da je Liam trenutno objektivno rokenrol "prisustvo", a možda i "sila". Bljugaćete na momente njegovog spontanog imanja vremena za (tinejdž) fanove pokraj puta i generalni dobročiniteljski stav spram svoje karijere i njenih nosilaca. Bićete nedirnuti njegovom ulogom oca-drugara svojim sinovima, Lennonu i Geneu, i u porodicu novouključenoj ćerki Molly, s kojom nije imao nikakav kontakt tokom njenih prvih osamnaest godina života. A na kraju ćete biti i prilično ispižđeni da uprkos tolikom rokenrol trudu u filmu i Liamovoj solo-karijeri i nema nekih naročitih "pesama".
Ja bih mogao da se složim samo oko ovog poslednjeg.

Liam. As It Was prikazuje Liama onako kako ga i njegova trenutna devojka u više navrata opisuje- kao iskrenog, superosećajnog, impulsivnog, arogantnog, i kao dobrog oca. Film koji počinje krajem Oasis i otkazivanjem koncerta u Parizu daleke 2009. (beše?), relativno brzo i poprilično pošteno prelazi preko karijere Beady Eye (ima ljudi koji se sećaju toga), stiže do priče o ponoru u koji je Liam upada pomiren sa tim da od daljeg rokenrol života, a naročito karijere, nema ništa. Tu do izražaja dolazi asistentica Debby, koja je potom avanzovala i u vernu drugu mu, koja ga hrabri da nastavi da se bavi muzikom. Što se desilo kad je ovaj zapevao mrtav pijan u nekom pabu za okupljene penzose. I ovaj trenutak, kao i mnooogi drugi, zabeleženi su kamerom, što je jedan od detalja koji vas tera da se konspirativno pozabavite i idejom da je tu neko vrlo pametno i vrlo dugo pleo vrlo lepljivu mrežu...

Elem, druge dve trećine sat i po dugog filma, služe kao "re-cap" Liamove solo karijere, od pravljenja novog benda, prvih nastupa, nastupa na Glastonbury-ju, sve do potresnih otkazivanja nastupa u Argentini (problemi s glasom)... Prikazani koncerti zaista impresioniraju pasioniranošću publike spram svog solo-idola, ali i života koje njegove pesme očigledno imaju, zatim kul odnosom prema sinovima i njihovim očiglednim simpatijama prema ocu. Liam više ne puši, retko pije, džogira i voli i ume da uživa u životu trenutno. Njegova skoro infantilna oduševljenja "Golden Gate" mostom u San Francisku i panoramom mesta dirljivo su iskrena. Pred nama je neko ko je očigledno spustio gard od koga jako dugo nije video ništa oko sebe i sada je spreman da uživa u običnim stvarima kojih je tako dugo bio pošteđen. Iako je svojevremeno kružio video na kome davi svoju bivšu ženu u nekoj kafani (da li treba da napišem "navodno" pošto isti nisam video?!), ovde se uredno zahvaljuje svim svojim bivšim ženama (komada: 4) odajući im priznanje na tome kako su lepu i pametnu decu podigli (komada: 4). A i njegova majka Peggy dobija adekvatan tretman. Međutim sve, baš kao i u nastupima Donalda Trumpa, deluje spontano i iskreno, koliko god nepromišljeno, amaterski, idiotski ili arogantno zvučalo.

Liam iz ovog filma zaslužuje pažnju, podršku ili, barem, da ga se ostavi na miru. Možda čak iskopam i taj nesrećni solo-debi i preslušam ga ponovo.

SELEKTAH: 8/10