Pored toga što je peti i povampireni nastavak franšiznog rimejka priče o tajnom agentu Bourneu koji pati od amnezije, Jason Bourne je i prvi film kojim započinjem svoje bavljenje karijerom Matta Damona tj odgledavanjem svih njegovih filmova koje nisam do sada gledao. Jer Matt Damon je najači glumac na svijet.
Priznajem možda sam prvo mogao da pogledam The Bourne Legacy ili The Bourne Ultimatum i proverim da li sam gledao i ove nastavke i na taj način izbegnem potencijalne nerazumevajuće momente u praćenju ovog filma, ali niti sam, niti je bilo potrebe.
Sa Jasonom Bourneom, franšiza se vraća Paulu Greengrassu, reditelju koji joj je kroz dva nastavka (Supremacy (pouzdano znam) i Ultimatum (pouzdano nagađam)) i dao identitet i snagu koju gledalac prepoznaje kao "bournovsku". I ta činjenica prirediće vam sve radosti i sve tuge ovog filma.
Jason Bourne u potpunosti izgleda kao deo serijala i do nivoa parodičnosti ništa ne menja. Greengrass i dalje režira televizijski i reportažno kao da sa više kamera prenosi uživo demonstracije, a ne snima film. Kao dokaz ove prve teze imamo jednu od uvodnih sekvenci, koja se dešava tokom demonstracija u Grčkoj i koja izgleda kao prenos istih, a kroz koju se "samo" promuvaju zaraćeni CIA-ni agenti. Demonstracije u Grčkoj su i dokaz Greengrassove posvećenosti društvenom angažmanu tj apelu da svet nije samo Amerika tj pokušaju da "bournovštinu", ipak, koliko toliko kontekstualizuje unutar stvarnog sveta.
Što se priče i zapleta tiče, bojim se da je kurcobolja upletenih (a Greengrass se potpisuje i kao ko-scenarista) bila tolika da bi i neki polaznici Leonovog vrtića bili ozbiljno zabrinuti nad banalnošću bondovskog zapleta aktiviranog barem deset godina nakon isteka roka, ali još više dramskim raspletićima čija neverovatnost prkosi i mogućnosti da je Thanos "one of us". Jason, a naročito CIA ekipa ponekad sa toliko neometene sreće rešavaju probleme da to skoro prevazilazi čak i vašu ljubav prema parodiji. Sve to ispraćeno je Greengrassovom režijom, večito za leđima junaka, koja hvata samo parčiće dešavanja i naročito u flešbekovima poseduje nekakvu "fotografiju" koja se ne može drugačije objasniti nego kao omaž aktuelnim turskim sapunicama.
Ali, ako vam se juranjava kroz grčke demonstrante na početku filma dopadne, kao i neka sirovost njene egzekucije, na samom kraju uživaćete u Greengrassovim bahanalijama za sve pare i jednoj od najimpresivnijih filmskih (auto-)juranjava ikada, kada se Damon i Vincent Cassel pojure ulicama Las Vegasa. Mislim da bi "making of" ovog segmenta (za koji bih platio silne pare ako neko ima!) bio film vredan gledanja sam po sebi. Jurnjava je, kao i sam akcioni film, dovedena do apsurda, odvija se u gradu čija je egzistencija dovedena do apsurda i Greengrass kao da se sprda sa svojom prvobitnom namerom da Bournea iskoristi kao oružje svoje društveno-političke agende.
Alicia Vikander najveći deo filma provodi gledajući u monitore i demonstrirajući svoje "oko sokolovo" u prepoznavanju glupih agenata i agentica u masi, i podjednako je smešna i neuverljiva koliko i Tommy Lee Jones kao zli CIA-in gazda ili Riza Ahmed kao "cukerbergovski ajti šmeker" koji šuruje s vladom u špijuniranju svih nas.
Matt Damon je očekivano vrh. Ostaje priseban i u najludačkijim akcijama, a naročito u situacijama u kojima se njegov junak budi iz nesvestice, usled pada s velike visine, i po ko zna koji put mora da bez problema za par sekundi nastavi sa misijom. Damon u svom odnosu prema Bourneu prelama svu Greengrassovu nemoć da ga u isto vreme učini i čovekom i nad-čovekom. Damon trpi i poverenu mu patetiku i naučno-fantastične misije i iznosi Bournea kao junaka čije dostojanstvo ga, ipak, drži u nekom filmu koji je na blagoj distanci od ovoga u kome je. Sve dok ne preseče sve kočnice i ne prepusti se ludilu kao u sekvenci u Las Vegasu.
SELEKTAH: za najveći deo filma 3/10, za sekvencu u Las Vegasu 10/10, za Matt Damona 8plus/10
No comments:
Post a Comment