Rolling Thunder Revue je dvaiposata dug film o Bob Dylanovoj (uslovno rečeno) povratničkoj turneji iz 1975/76 koja je bila, po njegovim rečima, inspirisana spontanom, karavanskom, improvizacionom strukturom italijanskih trupa iz perioda Komedije del arte.
To je drugi film Martina Scorsesea o Bobu Dylanu.
Verujem da svuda na netu možete da pronađete zanimljive recenzije o toj turneji, umetničko-istorijskom kontekstu, kao i o samom filmu.
Ja bih da pričamo o meni.
Bob Dylan je 1966. prestao sa turnejama i sa željom da bude ideološki predvodnik generacije/a (to sve, ako je takva želja ikada i postojala). Uprkos naporima raznih radikalnih trupa, on se nije odazivao pozivima na "koncerte podrške" i druge oblike podržavanja. Nakon toga pristao je na turneju sa The Band, srećan što će mu isti pružiti dovoljan zaklon od javnosti, ali i priliku da kopa po "korenima", što ga je i dalje veoma zanimalo.
Ali te 1975. on dolazi na ideju da okupi par svoji prijatelja i oformi neku vrstu muzičkog cirkusa u kome bi svako imao svoju tačku, a on sam bi bio kruna koncerta. Iako su mu menadžeri savetovali da kao Crosby, Stills, Nash, Young & jebemvasuime nastupa u auditorijima kapaciteta 50 i više hiljada, on se radije odlučivao za manje sale od par hiljada, neretko, kako i ovaj film prikazuje, i pred veoma atipičnim rokenrol publikama.
Turneja je bila komercijalni promašaj i gubila je pare i pre nego što je počela.
Dylan kaže da od nje nije ostalo ništa, da nije služila ničemu, ali da je bio veoma zadovoljan što je sve ispalo kako je ispalo.
Mislim da Dylan nema druge namere sem da produbljuje tuđe i svoje zablude.
Ali danas nema sličnih namera, da neki slavni muzičar u trenutku lične i profesionalne krize okupi neku umetničku čergu i krene na turneju. Naročito ne na turneju koja će gubiti pare.
A za Dylanom su krenuli Roger McGuinn, Ramblin Jack Elliott, Allen Ginsberg, Joan Baez, Joni Mitchell (svratila i ostala do kraja)...
Nema interakcije. Nema ludosti. Nema srljanja. Nema "vatre" kao što opisa Marc Maron Dylana u ovom filmu.
Nema u Beogradu.
Nema oko mene.
Prvi koji kaže da kukam neka sisa.
Nema u našim vremenima.
Gledam ovaj film i razumem onu staru "da talenat privlači talenat". Šta god vi rekli i prokomentarisali, ali tako je nastala "Devedesetdvojka".
Spojili se ljudi da produbljuju svoje i tuđe zablude.
Hteo sam da napišem da mi nije jasno kako je ovo Martinov film, iako je on sam napisao u naslovu da je ovo samo "Martinova priča", jer je 80% materijala sa turneje snimio i osmislio presimpatično nadrkani Stefan Van Dorp, koji se na kraju, s pravom pita, kako iko drugi može da tvrdi da je ovo njegov film. A onda sam pročitao da je Van Dorp izmišljen i da ga igra muž Bette Midler (koja proviri u jednom kadru filma), Martin Von Haselberg. I da je tim "sitnim kreacionizmom" Scorsese zapušio usta svim sličnim pitanjima. A onda sam pročitao i da je priča o senatoru Tanneru izmišljena. A onda sam počeo da se pitam da li je zaista mama dovela malu Sharon Stone na Dylanov koncert samo da bi ovaj flertovao sa njom i lažno joj posvetio davno napisanu pesmu. Šta god da je istina, dobra je.
Nema ni ovako blesavih starkelja (Marti ima 77 godina). Naši se igraju žmurke.
I onaj i ovaj Rolling Thunder grmi predaleko od mene. Teška kiša teško da će me okvasiti.
Šta ja radim po tom pitanju?
Šta ja radim
po
tom
pitanju?
Neka se pet miliona kamena baci na mene dok ne odgovorim. Prvo sebi.
SELEKTAH: 8plus/10
No comments:
Post a Comment