Danski film The Guilty je jedan od onih ekstremnih koncepata koji format filma proteže do granica koje prikazano dovode u pitanje kao "neprikladno" za odabrani umetnički izraz. Poput Locke u kome Tom Hardy praktično ceo film vozi auto i razgovara mobilnim ili Buried u kome Ryan Reynolds leži u sanduku živ zakopan i pokušava da se spase.
U ovom filmu Jakob Cedergren, kao ražalovani policajac Asger Holm, u "stvarnom i neprekinutom vremenu" ceo film razgovara telefonom u centru za hitne pozive pokušavajući da pomogne jednoj ženi koja je prema njenim rečima oteta u sred noći od strane svog bivšeg muža.
Jakob Cedergren je u potpunosti na visini zadatka, predan svim tananim pauzama svog lika, uz povremeno nepotrebne i klišeizirane eksplozivne reakcije. Ali, on se izborio sa zadatkom koji mu je poveren- da tokom skoro devedeset minuta bude ispred kamere, u manje-više krupnom planu, i da svojim ponašanjem drži pažnju gledaoca.
Reditelj Gustav Moller, pored toga što je pokazao srpskim rediteljima kako može da se snimi jeftin i interesantan film (a bez sebične pomoći Filmskog centra Srbije), je dosta pažljivo razigrao bivstvovanje svog junaka koga potkraj smene zatiče fatalni poziv. Moller insistira na dokumentarizmu, na nebitnim i poprilično verovatnim ponašanjima Asgerovih kolega, kao i bilo kakvih drugih, telefonskih i direktnih, interakcija koje ovaj za to vreme ostvaruje. Tek tu i tamo neka iskazana tenzija zapravo služi dinimaziranju glavne atmosfere, kao auto koji pravi gužvu u saobraćaju, a nema veze sa vozilom koje pratimo.
Sama priča, ona glavna, koja se tiče "direktnog prenosa zločina u toku", i ona sporedna, koja se tiče Asgerovog "profesionalnog propusta" zbog koga je povučen s ulice u "kol-centar", ne uspeva da se uzdigne iznad žanrovske premise i nametne se kao nešto malo više, filozofskije, egzistencijalnije... U konačnom ishodu, njen tvist je "filmski", čak i malčice "agatakristovski", jer na površinu izvlači mane Asgerove detekcije, njegovih policijskih odluka, ali ne biva kompleksna studija karaktera, koja pokazuje da je Asger u svakom od ponuđenih slučaja bio žrtva sopstvene brzopletosti, ega, nepoštovanja procedura... Moller, istina, pokušava da, opet u jakom žanrovskom ključu, pokaže da aktuelni slučaj iskupljuje Asgera za ovaj prethodni, ali mislim da taj smer samo umanjuje potencijal ovog filma i drži ga u domenu egzotičnijeg/ekstremnijeg žanrovskog palpa. Što, samo po sebi, nije loše, ali nije smer kojim sam želeo da ovaj film krene.
SELEKTAH: 6plus/10
No comments:
Post a Comment