26 June 2019

SAUVAGE

Dobitnik nagrade "Merlinka" na ovogodišnjem FEST-u


Debitantsko ostvarenje Camillea Vidal-Naqueta (u pitanju je bata) delovalo je kao da bi trebalo da bude žestoko i sirovo viđenje gej romanse u poprilično okrutnom miljeu najnižeg ešalona muških prostitutki ("kamenjara"?!). Trebalo je, i možda je u slučaju vašeg slabijeg želuca to i ispalo. Jer plaćene seksualne romanse mladog, dvadesetdvogodišnjeg Lea nisu baš sa nerazvedenim bankarima, već sa nepokretnim, hendikepiranim matoranima, starkeljama koji su pred smrt i po smrti svojih bračnih partnerki rešili da daju oduška svojoj stvarnoj seksualnoj orijentaciji ili su to, naprosto, u pitanju gej hipsteri koji vole da guraju gvozdena seksualna pomagala u obliku vrha koplja drugima u čmar...

Međutim, Sauvage je previše impresionistički (oće reći, mnogo dešavanja, mnogo repiticije, malo priče) i poprilično predvidljiv, i u ishodu i u poruci. Već sam naslov implicira da se ovaj "mladunac" nikada neće pripitomiti i da je za njega odabrano zanimanje sleš način života (čemu, inače, ne znamo povoda) nešto što on i hoće i mora i želi. Ilustracije ovakvog njegovog "zova", kao što rekoh, jesu živopisne, ali većma ponavljaju njegovu želju za malo ljudske topline, koju kada na kraju pronađe, zapravo ne može da podnese. Jer je "divlji" i ne pripada toj vrsti "civilizacije". Camille obe strane sveta, onu oko Lea i onu unutar njega, artikuliše sličnim stepenom klišeizacije- on se zaljubljuje u tipa koji je (gej) prostitutka silom prilika i koji mirnu luku nalazi sa bogatim matoranom, druguje sa sličnim luzerima (srpskog/beogradskog porekla, rekao bih) koji ga zovu "draga" (baš tako, na srpskom), dok s druge strane svoje frustracije leči pušenjem kreka i nemilosrdnim odnosom prema svom telu. Sve sa strobom propraćenim scenama plesa u vrelom (gej) klubu.

U odnosu na neke masterpise gej tematike, poput večito pominjanog Avant que j'oublie ili preforsiranih žanrovskih pokušaja poput L'inconnu du lacSauvage izgleda kao tek seksualno eksplicitnija verzija My Private Idaho, samo daleko manje poetična i dramski inventivna. O čemu valjda najbolje govori metafora koja definiše njihovu nemoć- oni sede pored aerodroma i posmatraju avione koji odleću. Kada na kraju filma, Leo dobije priliku da sa novim ljubavnikom odleti u Kanadu, njegova kapitulacija se odigrava upravo na aerodromu. On je nespreman da odleti. Ubrzo potom sledi scena skidanja odeće, "jer ne može da diše", nakon čega, poput životinjice, on pronalazi miran san na zemlji u šumarku.

Camille nam bukvalno crta da su ovi ljudi srozani na nivo životinja, koji su potom nevoljno, ali, ipak, prihvatili i tome se privikli. I sada ih je nemoguće vratiti među ljude. On pokušava da nas uveri da u tom svetu, okruženom "zverima" (čemu je primer "pijanista" u jaguaru), oni nisu nosioci već žrtve divljaštva. Možda čak i humani odgovor na njega.
Jedino što sam usvajajući sve to (umalo rekoh "primajući"...) ostao potpuno emotivno neangažovan.

SELEKTAH: 4minus/10

No comments:

Post a Comment