ARSENAL FEST 2019 - NOĆ ČETVRTA

Zašto ovaj tekst nije izašao još u nedelju ujutru? Ili u ponedeljak?
Zaboravio sam.
To, valjda, najbolje i neporecivo sumira utisak.

Karte nam je ovaj put, sasvim slučajno, provajdovao Cher Prof. Kupljene on-line. Sa bogato ilustrovanim uputstvom kako da se ispresavijaju prilikom ulaska i jarkom napomenom da jednom skenirana karta više nikada nigde ne može biti upotrebljena u Kragujevcu poznatom univerzumu. Na ulazu, momak mi je nešto rekao i potom, kao bakica na ulazu u veliku salu Doma Sindikata 1984, iscepao moju pažljivo ispresavijanu ulaznicu i ja sam bio unutra. Na najopuštenijem festivalu na kome sam bio u životu (sada već triput).

Jack Daniel's skoro svuda.
I kokice.
U sjajnoj betonskoj hali koju smo radno nazvali "Berlin Disko" dva momka vrte tehno, a njih pet-šest, svi samo tako duplo mlađi od mene, kao đuskaju.
Šteta što isti ovaj prostor mesec dana kasnije nije domaćin i nekog "plesnijeg" okupljanja. Bez problema bi mogao.
Na sceni na kojoj čekamo partibrejkera Vojka V. svira neki bend koji me ne interesuje.
Na sceni na kojoj će zasvirati Kurt Vile (zbog koga smo najviše i došli, jer Žozefina je već više godina ganuta njegovom muzikom) sviraju Partibrejkersi. Prostor popunjen. Ali ovaj bend nisam kapirao ni pre trideset godina kada sam mogao da skapiram mnogo više nego sada.

(drvo na Vojku i Vojko)

Vojko V i njegov DJ.
Imam simpatije prema ovom momku zbog vazda raspoložene kurcobolje.
Publika ga voli, zna pesme, deluje mi da ga to iznenađuje i više nego što je pristojno. Možda preterujem.
Nema nekog posebnog koncepta, DJ pušta matrice, Vojko cepa preko toga, povremeno na nekom svom uređajčiću (sempleru/klavijaturici/mikseru/vokoderu/daljinskom) i on nešto zasvira. Snažan i duhovit hip hop koji ga je dodatno proslavio i u solo-karijeri (u numerama poput Cilit Beng ili Zovi čovika, čime se iscrpljuje i moje poznavanje naslova istih) mene mnogo bolje radi i pokazuje kako stari, dobri recept (mentalni etno melos + inostrana tehnika) uvek završava posao. Kad stvari zađu u dalmatino-haus i krosovere koji su bliži našim izvornim turbo derivatima, ne mogu da participiram, jer mi jedna noga nije u Tončiju Huljiću.
Iako sam to rekao već sto puta, ne mrzi me da ponovim, jer se uvek iznova uveravam u to- Rambo Amadeus je duhovni otac sveg post-YU hip hopa. Njegov miks humora, uvoza stranih žanrova i domaćih tema, motiva i dalje je model koji variraju svi najbolji hiphoperi regiona. O post-ironiji kao dokazu intelektualne premoći da i ne govorim.
Možda bi kad ga sledeći put budem gledao voleo da vidim neki koncept s Vojkove strane, a ne da imam osećaj da je kao Aca Lukas izašao pred publiku, pa "zna" i osluškuje šta bi ona htela i onda u maniru aštonebimoglo poštuje domaćina. Možda da budu i neke plesačice. Trenirane pudle. Perike. Da malo više liči na šou. Dosta andergraunda.

Kurt Vile i njegovi The Violators (koje, kao dete odraslo pod terorom Bus Plusa, neprekidno zovem The Validators) su uveliko zašli u prvu pesmu kad mi stižemo.
I već tada postaje jasno šta će biti najveći problem ovog koncerta- što nije šest popodne, što mi ne sedimo i ne krkamo krilca u barbikju sosu dok nam znoj kaplje u pivo, a drugom rukom mašemo Kurtu i dajemo mu do znanja da samo nastavi u tom tempu.
A tempo je "Amerikana" okupana poslednjim znacima sunca, tek povremeno ugušena u nekoj šugejz peščanoj oluji, a mnogo češće prošarana J Mascisovskim gitarama, koje tek malo ojačaju čitavu svirku koja treperi na povetarcu i deluje da bi jači vetar mogao da je odnese. Slatka melanholija koja najbolje ide uz pomenuta krilca.
S obzirom da sam prvu pesmu znao, možda je to bila Walkin' On A Pretty Day. Melodija prija. Kurtovo pevanje je čisto i toplo. Bend je uigran i relaksiran. Referišem se prema najsvežijoj Kurtovoj setlisti, odsviranoj na solo-nastupu u Amsterdamu skoro mesec dana ranije. Kapiram da je njegov možda sat i po dug set ovde neka kraća verzija toga.
Međutim, večerašnji set je satkan od previše istih pesama sa premalo ubedljivih refrena i melodija. Koje je Kurt u ovim "otvorenim" izvedbama previše ujednačio. Uporne promene gitara, sa električne na elektro-akustičnu ne menjaju utisak. Solo-verziju (ili bilo koju drugu) Snowflakes Are Dancing, kao u Amsterdamu, sigurno nije izveo.
Prija, ali prošle godine u ovo vreme The Kills su kidali. Iz čega je kurator programa/organizator trebalo da zaključi da u ovo vreme treba da stavi nekoga ko kida, a ne nekoga ko služi krilca. Publika, koje je bilo skoro kao na The Kills, se ne razilazi u preteranoj meri uprkos činjenici da sem stajanja nema bogznašta da ponudi Kurtu.
Vrtim se oko sebe da vidim da li je Žikica tu. On mi je nekako kao dobri duh svih ovih manifestacija. Garant mira i opuštenosti. Kad par minuta kasnije, eto ga! Opet najmlađi u masi. Sa osmehom nepopuštanja. Bilo bi idealno da smo mogli da sednemo za sto i navalimo na... mhm.
Žozefina je u prvijim redovima s Džekom. Njoj ništa ne fali. Ali čujem posle da i ona deli moj utisak- mogao je Kurt malo više da poradi na tome da nas zabavi.
On sam između pesama kao Ohljica na prvim koncertima Autoparka ne može da prevali preko usta reč sa više od dva sloga, klanja se i povija kao da nastupa pred sultanom. Ne može čovek ništa da mu zameri kad deluje tako smotano.
Po završetku svirke deluje mi da je više nade da će bisa biti bilo na sceni nego ispred nje.
Nije ga bilo.

Nije bilo ni kiše.
Arsenal Fest je prethodne tri večeri ugostio Testament, malog Stivena, doktora Neleta i Kurta. Teško da bi na bazi ponuđenog moglo da se govori o nekakvom konceptu sem "dajštadaš", što nikada nije dobar put za budućnost.
Očekivao sam više. Stvari ponuđene ovde svako može da ponudi. Arsenal Fest treba da juri neki profil. Neku publiku. Neki vajb. Neku poruku. Neki cilj.