BATTLE OF THE SEXES

Proredio sam pisanje o novim filmovima jer želim da gledam stare, "proverene", a neodgledane, klasike. A onda ni to ne stižem. A onda to nestizanje odlučim da presečem nečim novijim, spontano. I promašim. Ovooooliko.

Battle Of the Sexes je novi film rediteljskog dua Jonathan Dayton i Valerie Faris, koji je svetu priredio (superprecenjeni) Little Miss Sunshine i (neodgledani) Ruby Sparks. Sav smisao ovog filma iscrpljuje se, za pametnog gledaoca- relativno prerano, u promišljeno "usklađenoj" poruci sa vremenima koja, s punim pravom, naginju prvo na "žensku stranu", zatim na LGBTQ stranu, a idealno ako sve može da se spakuje u jednu priču kao ovde.

Istorijski događaj na koji se film oslanja za mene je prethodno nepoznata, ali filmski izvrsna i potentna premisa. Naime, daleke 1973. prva teniserka Amerike (a možda i sveta, ne znam, "pratim samo Đokovića"), Billie Jean King, ustala je protiv Američke teniske federacije i apsurdno neravnopravne raspodele novca za nagrade između muških i ženskih takmičara. Pardon, između ženskih i muških takmičara. To je rezultiralo formiranjem teniskog para-kupa za žene u Americi, koji je, ni manje ni više, sponzorisao Philip Morris, preko svojih "ženskih" cigareta Virginia Slims (koje ne utiču na mršavljenje). Ovako snažnu i radikalnu poruku odlučio je da "čelendžuje" bivši tenski šampion Bobby Riggs, pozivajući prvo, aktuelnu šampionku, Australijanku Margaret Court, a zatim i Billie Jean King, na duel- "Šoviniste protiv feministkinje" (bila su to vremena kad su muškarci smeli tako da se šale javno).

Ovaj neobični dvoboj, njegova geneza i propratni cirukus, nažalost, nisu bili dovoljni autorima filma, već je u priču uvučen i praktični "coming out" Billie Jean King, koji u neku ruku služi kao dodatni podstrek razvoju događaja i prihvatanju meča, ali, zapravo, samo smeta osnovnoj priči da postane film o trenutku u kome "život imitira komediju".

Steve Carell, pored toga što je brat blizanac samom Riggsu, je na sebe preuzeo sve što treba da bude smešno, ali to je, nažalost, realizovao u njemu prepoznatljivom fazonu, koji nas je podsetio koliko je Carell strava, ali nas nije upoznao sa Riggsom (koji i sam u filmu vodi privatni mini-rat polova sa svojom suprugom zbog svoje sklonosti ka klađenju). Emma Stone kao Billie Jean nije imala šta da glumi, sem neobjašnjivog zadovoljstva jezivim frizurama koje joj priređuje njena prva, istopolna, ljubav. Veza koja se potom gradi, u senci Kinginog muža Larry-ja, deluje kao ko zna koja afera Kingove koju Larry mora da proguta, dok svi oko Billie Jean, sem nje!, znaju za njenu sklonost, iako se njoj sve dešava prvi put. A i to što se dešava nema nekog naročitog šarma, ili originalnosti.

Battle Of the Sexes, dakle, pored bombasitčnog naslova i tematike koja je utemeljena u građi inherentnog senzacionalizma (i za današnje vreme, zapravo- naročito za današnje vreme!), nudi jedan skoro dekadentno retro (romkomično) obrađen materijal koji ne uspeva niti da nam objasni zašto ovo nije jedno od najpoznatijih istorijskih dešavanja našeg doba, niti pokazuje zašto su osobe koje su ga omogućile bile zanimljive i sposobne da tako nešto omoguće.

SELEKTAH: 3minus/10