THE CURSE OF LLORONA

Prokletstvo demokratije:
Jelena, da li želiš da (ponovo) gledamo Mad Max 2 ili The Curse of Llorona?
Šta je ovo drugo...?
Onaj horor što...
E, to!

Već posle prvih par minuta uvodne sekvence koja služi kao staromodna i stereotipno plasirana ilustracija geneze "prokletstva Llorone" jasno je da će ovo biti film koji će biti upamćen iz pogrešnih razloga.
A kada majka, čija su dva sina, malo pre pronađena udavljena u reci i, upravo prostrta ispred nje, ipak nađe vremena da drugoj majci u tim trenucima odgovori na pitanje ko stoji iza svega, jasno je da je đavo pojeo šalu, ali ne baš kako smo očekivali.

Ovaj film nije samo jednom blic scenom povezan za The Conjuring/Annabelle franšizom, već je to trebalo da odradi i priča smeštene u sedamdesete (znatno siromašnije dočarane nego u ostatku franšize), ali i seting majke-udovice policajca koja neplanirano mora da se nosi sa demonskom majkom (što je ovih dana tek ekstra ekploatisana tema u hororu).

Reditelj Michael Chaves, kome je, nažalost, povereno i uništavanje The Conjuring serijala (čiji treći deo on sprema za 2020), prerano je ispucao demonski arsenal proklete Ljorone, pa sat i petnaest minuta sat i po dugog filma promiče u neprekidnim ponavljanjima Ljoroninog izletanja iza vrata, iz mraka hodnika, sa plafona, iza kade i, ispostavlja se, sporim i nemoćnim "davljenjima" dece na koje se namerila. Šta Ljorona radi kad ne napada majku i njeno dvoje dece, zašto pravi pauze u tim napadima, zašto je nekad moćna kao Avendžer, a nekad ne može da prođe kroz zaključana vrata, nije jasno. A najmanje Chavesu. Katolička crkva, koja je bez sumnje finansirala ovaj svoj rivajval kroz čitav "egzorcistički univerzum" Jamesa Wana, ovde pojašnjava svoju ulogu u našim životima i kroz bukvalno ubitačno dejstvo svoga krsta. U smrti koja tek pomalo podseća na stradanje Thanosa.

... Llorona je i pre nego je počela našu pažnju stekla, pre svega, zahvaljujući inteligentnom i dramski dubljem bavljenju realnim i nadrealnim koje je Wan efektno situirao u poslednju ozbiljnu dekadu (filmskog) horora, međutim sve što dobijamo u ovom filmu su jalovi derivati koji su u potonjim godinama sahranili horor. Štancovanje i pohlepa, pre svega. Nego, pre par dana mi se slušala Metallica i u kolima sam sa (originalnog) diska slušao "Black Album" i isti je zvučao toliko tanko da je bio skoro neslušljiv i nemoćan i u očajničkoj potrebi za remasterom. Da li je još neko imao slična iskustva?

SELEKTAH: 1/10