ДОНБАС (DONBASS)

Pitam se da li ima pogrešnog shvatanja filma. Ako je reditlj kreirao nešto i pustio vam i šta god da ste vi tu "pogrešno razumeli", a to vam posle promenilo život, svakako se ne može tumačiti kao "greška reditelja", ali ni kao mana filma, a još manje vaša. Svaki film je vaš film jer je limitiran vama samima. I često mislim da su pokušaji da ih uz tuđu, kritičarsku asistenciju, bolje razumemo tj "shvatimo" zapravo samo način da o nečijem trošku odgledamo i njihov film. Naravno, da ima sto godina istorije i teorije filma koje se ovim bave, ali sad mi je trebao uvod za ono što želim da kažem.

Donbass je film Ukrajinca, Sergey-a Loznitse koji se bavi dešavanjima na teritoriji istočne Ukrajine koju su okupirale ruske paravojne snage.

I on je čista propaganda. Čista anti-ruska propaganda, da budem precizniji. I u domenu svoje formalne i ideološke perfektnosti on trijumfuje kao Trimuph des Willens, Leni Riefenstahl.

Film počinje bukvalnom, "filmskom" inscenacijom zgroženosti "ruskog" življa nad činodejstvima "fašističkih" Ukrajinaca, a potom se kroz niz scena, labavo povezanih junacima ili objektima, preliva iz jedne u drugu ilustraciju ostraščenosti, zatrovanosti i patnji "Novoruskih" žitelja. Ako se ne varam, svaka scena je ili ostavlja utisak jednog kadra kojim Loznitsa osvetljava na koji je način "ruska propaganda" i dešavanja na frontu protkala i definisala živote i ponašanje građana istočne Ukrajine (tj Rusa). Loznitsa je bespoštedan u slikanju moralne hipokrizije i svih oblika profiterstva. Film završava time (spojler!!!) što glumci s početka filma postaju stvarne žrtve u još jednoj ruskoj orkestraciji "ukrajinskih" zločina čime se krug zatvara, ali kreatori zla postaju njegove naj(ne)očekivanije žrtve. A ekipa koja potom "izveštava" o tome kaže da su glumci bili na snimanju filma o miru koji je stupio u regionu "Donbasa", čime je čemerni cinizam pogazio i visoke standarde ruskog filma.

Ne znam kakvi su vaši "odnosi s Rusijom", ali ono gde bi Loznitsi verovatno i Putin skinuo kapu jeste maestralna rediteljska umešnost (nagrađena u Kanskom "Un certain regard" programu) da orkestrira scenu, da kreira radnju dugu minutama i zatrpanu akterima i razvojem scene u kojoj glumci ostaju prisebni i potpuno skoncentrisani na zadatak, gde pažljivo plasirani detalji poštuju svoj tajming, a Loznitsa kao "večiti reporter" uspeva da bude i u loncu događaja, ali i na dalekoj distanci od njih. U domenu ostvarenog Donbass je jedan od najimpresivnijih filmova koje sam pogledao skoro i nezaobilazna lekcija za svakoga ko bi se bavio režijom u životu.

Međutim, Loznitsa kao da na kraju zaboravlja da je on reditelj svog filma, tj da je i ovaj film sam, kao i onaj koji se meta-čačka, neka vrsta orkestracije, laž. U tom smislu, Loznitsa ulazi u ozbiljan sukob sa svojim ostvarenjem, jer sve ono što je kroz žuč izlučeno može da se tumači i kao namerno takvo, a materijal koji ima osnova da bude opravdano "anti-ruski" odjednom biva protumačen kao "kreirani" povod za "anti-ruska" osećanja i u celini je (moralna) protiv teža prikazanom. Možda je Loznitsa to i hteo. Da pokaže da je film uvek u očima gledaoca. Da zavisi od konteksta, "prethodno odgledanog". I da namera da se realizuje jedno može da rezultira nečim sasvim drugim, čak i suprotnim. Kao ovde. Možda.

Pogledajte, pa mi javite s koje ste vi strane nišana.

SELEKTAH: 8/10