Dve poslednje scene ovog filma prikazuju prvo Silvija Berlusconija kako u svojoj vili na Sardiniji aktivira vulkan na pozamašnoj maketi Vezuva napravljenoj u dvorištu iste, a odmah zatim vidimo kako ekipa iz zemljotresom razrušene crkve pažljivo vadi skulpturu Hrista (skinutog sa krsta) i potom tokom duge odjavne špice posmatramo vatrogasce moralno pobeđene onim što se desilo, i bez ikakve "kompenzacije" od neke više sile, koju možda i taj Hrist predstavlja. Jasno je koga Sorrentino vidi kao "moćnijeg" u Italiji.
Loro, ne samo zbog svog imena, već i zbog samog koncepta, evidetno nije politički portret Silvija Berlusconija (kakav je njegov prethodnik, Il Divo, o Giuliju Andreottiju bio) koliko portret ljudi oko njega i portret koji oni kroje o njemu, više nego on sam. Na nivou radnje on dejstvuje možda malo "antonionijevski" time što počinje kao snažna žanrovska namera jednog junaka iz nižih slojeva da uđe u sam vrh oko Silvija, što se posle gubi u korist dočaravanja Silvijove "političke pauze" tokom boravka u vili na Sardiniji, gde potonji junak skoro da uopšte i ne figurira (ali za to se može kriviti i originalni koncept ovog filma, vidi skroz dole).
Kao Youth i La grande bellezza i Loro je meditacija o životu, njegovim smislu i potrošnosti istog. Mi, ljudi, nemoćni smo da originalnim ciljevima ostanemo predugo verni, naročito ako smo ih ostvarili. Silvio je multimilijarder čija se i moć meri u milijardama, ali i dalje insistira na tome da mu se devojke koje mu se privode ne plaćaju, već da on proba da ih zavede. I u dočaravanju toga ima jedna, možda i preterano, prosvetljujuća scena, između mlade devojke "koja tek počinje" i Silvija, koja ih spaja u situaciji u kojoj su oboje "patetični" gubitnici. Silvio je dirnut iskrenošću, ali on ne sme da poklekne pred istinama koje život donosi.
Silvio je u očima svih oko sebe "najmoćniji ikada i najmoćniji trenutno". On je naslednik i prototip najčuvenijih rimskih vladara, polu-bog koji stari, ali i to se da sanirati u frizerskom salonu! U fenomenalnoj sceni u kojoj (nikada ne treba da prestanemo da ga hvalimo) neprejebivi Toni Servillo igra i Berlusconija i njegovog prijatelja i političkog partnera, Ennija Dorisa, Sorrentino se i bukvalno sprda time u kojoj meri je idolatrija uzela maha (ili vi kažete- narcisoidnost). Silvijo samo u susretima sa svojom višegodišnjom suprugom trpi niske udarce, ali pokazuje i svoje najnežnije strane.
Loro dejstvuje unutar Sorrentinove sentimentalne satire, patentirane još sa prvim filmom, a potom brušene svakim narednom filmom. To su miris i ukus života, po njemu. Ljudi oko Berlusconija samo su odraz "ljudskosti", a on sam odraz nemoći "božanstva", i jedni i drugi zarobljeni u svojim ulogama. Sorrentino, a to mu možete zameriti, demonstrira umor u pronalaženju svežih elemenata koje čine taj svet- intelektualnih i drugih žurki je previše ovde, baš kao i povremenih nadrealnih scena. S druge strane, sa Silvijom Sorrentino život gleda kroz njegov najmaterijalniji aspekt do sada, kroz novac, moć i tela- sva tri moraju da budu podjednako reprezentativni aspekti uspeha.
Loro, pored usputne kupovine šest poslanika (što više govori o njima, nego o njemu) ne promišlja Silvija kao političara, koliko Silvija kao čoveka koji se uspentrao na vrh političke i svake druge Italije. Silvio je hedonista, a na vrhu nije lako uživati u životu. Za Sorrentina, kao i za Silvija, život je potraga za lepim, za neosvojivim. Stvarni Silvio možda nije toliko lep, koliko ovaj pomešan sa Sorrentinom, ali, budite prisebni, i držite se "one stare" da se umetnik najradije bavi sobom. Sam sa sobom, Silvio skoro da i ne postoji. On je neprekidno u potrazi za publikom, za odrazom, za prilikom da se ponovo afirmiše, ali nije ciničan, zao i neprijatan kada se to ne desi. "Kratak je i jasan", ali samo prema ljudima za koje je evidentno da i ne zaslužuju bolje.
Kada nam pri kraju filma Sorrentino pokaže da je Silvio održao reč baki čiji je dom stradao u zemljotrsu, ne samo da će dobiti novi stan, već i nove zube, koji su joj ostali u srušenoj kući, čini se da Sorrentino akcentuje jednu stvar u Silvijevom biću koja možda ne opravdava sve druge, ali ih svakako prikazuje u drugom svetlu.
SELEKTAH: 8/10
*Ova recenzija bavi se verzijom filma (koja je prikazana i na FEST-u) koja traje dva i po sata. Inače, postoji i verzija od skoro četiri sata sastavljena iz dva nastavka, Loro 1 i Loro 2.
No comments:
Post a Comment