Metacritic: 92/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Šta mislim kada kažem da je film "studentski" mislim da je površan, zasnovan više na stavovima i idejama, nego na iskustvu, voljniji da provocira, nego da komunicira, intelektualan, pre nego emotivan, zanimljiviji u domenu onoga šta se htelo reći, nego šta je rečeno, ne toliko ubedljiv u svom stilu (ako ga uopšte i ima), vrlo često zavistan od kvaliteta glumaca (koji dejstvuju nekako nezavisno i kako oni osećaju da treba).
Meni deluje da je superhvaljeni film Joanne Hogg, ipak, "studentski". Priča o devojci iz "fine porodice" koja tokom studija režije, u Sanderlendu (na severu Engleske, ako sam dobro razumeo), u prvoj polovini osamdsetih, upoznaje sumnjivog tipa, koji je sigurno džanki, a možda radi za ministarstvo spoljnih poslova, kod mene priziva sve one opservacije koje sam naveo kao karakteristike "studentskog" filma. Dakle, na nivou jedne istorijski solidno dočarane ljubavne romanse koja je u isto vreme i slika klasnih razlika Britanije ovaj film manjka ključnim emocijama koje objašnjavaju (ljubavni) odnos dvoje ljudi. Njemu neprekidno prilazimo, ali nikako da konačno zavirimo u njega i proniknemo ga do kraja. U čemu je devojčina fascinacija tipom i u čemu je tipovo interesovanje (pored materijalnog) za devojku?
Ako film tretiramo kao portret "jedne žene", onda je on nešto interesantniji. Ali više u kontektu svog opiranja aktuelnom "MeToo" pokretu u kome je svaka žena pre svega potencijalna žrtva odnosa sa muškarcem (pa sve ostalo). Julie (u vrlo neposrednoj i iskrenoj izvedbi Honor Swinton Byrne, stvarne ćerke Tildine) je jedna devojka koja se "salonski" trudi da razume stvarni život oko sebe. Ona je stigla na "surovi Sever" da snimi priču o muškarcu patološki vezanom za svoju majku i da upije okolnosti koje su dovele do toga, ali mi vidimo da ona ne ume da uspostavi kontakt sa realnošću. Ona živi u zaštićeom balonu koji su joj njeni roditelji statusno naduvali još na rođenju. Njena veza sa Anthony-jem (Tom Burke kao maestralni "novi" Albert Finney!) pati, jer je ona, izgleda, fundamentalno hendikepirana da skapira sa kakvom je osobom i šta to znači. Ona se poput životinjice prepušta njegovim fantazijama (u krevetu), pričama, nebulozama, možda i istinama, ali čak ne ume ni da pati zbog toga. Sve neprijatne stvari su neprilike i skoro uvek samo materijalne prirode, jer uključuju nepotrebno cimanje njenih roditelja (treba pomenuti da je Tilda Swinton kao mama još jednom prejebala sebe!). Julie nesporno od početka te veze prolazi sve gore i gore, ali prečesto imamo utisak da je razlog tome što nema nekih stvarnih emocija u njenoj vezi sa Antony-jem. Sem nekakve "nakrive" fascinacije.
Ako, pak, tretiramo The Souvenir kao alegoriju, onda dobijamo jednu simpatičnu predstavu Britanije/ Engleske oličenu u čednoj, klasno superiornoj Julie koja ima fundamentalan problem da razume "realnost oko sebe" oličenu u Antony-ju. Realnost koja je korodirala do nivoa samouništenja (heroinska zavisnost), koja ratuje na domaćem frontu (IRA terorizam), ali to ne ume da podeli sa "domaćim terenom". Julieni roditelji imaju predstavu o toj realnosti i oni je relativno "lepo" prihvataju, ali kao nešto što je interesantna tema za porodični ručak, i ako je njihovoj ćerci po volji- oni se neće mešati. Putovanje u Veneciju, tokom koga su i Julie i Antony obučeni kao članovi kraljevske porodice (prikazano kao neka fantazmagorična sekvenca koja se potom javlja još par puta) predstava je Britanije o samoj sebi, koja važi i dalje samo u inostranstvu- kao o lepo izgledajućoj imperiji koja čvrsto stoji na nogama. Kada realnost strada, vidimo da Julie demonstrira neko reda-radi komemorativno razumevanje i žaljenje za istom. A potom izlazi iz ogromnog filmskog studija napolje- što se može protumačiti kao konačni iskorak iz fantazije u stvaran život, ali i kao slika "holivudskih formata" fantaziranja koji je tek čekaju.
Nemam pojma zašto se film zove The Souvenir*. Možda sam žmirnuo u trenutku kada nešto donose iz Venecije ili pominju u tom kontekstu. Možda je "suvenir" refleksija te "imperijske samo-predstave", nešto što smo doneli iz inostranstva u domovinu... Ako neko zna.
U nekom trenutku se čuju The Fall i Totally Wired, koje sluša Julie! Otuda plusić.
SELEKTAH: 4plus/10
* evo čitam sada da je slika kojoj se u dva navrata vraćaju zove "The Souvenir", što je momenat na koji sam žmirnuo. Slika je u Antony-jevoj interpretaciji prikaz devojke koja snažno i entuzijastično urezuje ime svog ljubavnika u drvo, dakle sve suprotno od Julie.
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Šta mislim kada kažem da je film "studentski" mislim da je površan, zasnovan više na stavovima i idejama, nego na iskustvu, voljniji da provocira, nego da komunicira, intelektualan, pre nego emotivan, zanimljiviji u domenu onoga šta se htelo reći, nego šta je rečeno, ne toliko ubedljiv u svom stilu (ako ga uopšte i ima), vrlo često zavistan od kvaliteta glumaca (koji dejstvuju nekako nezavisno i kako oni osećaju da treba).
Meni deluje da je superhvaljeni film Joanne Hogg, ipak, "studentski". Priča o devojci iz "fine porodice" koja tokom studija režije, u Sanderlendu (na severu Engleske, ako sam dobro razumeo), u prvoj polovini osamdsetih, upoznaje sumnjivog tipa, koji je sigurno džanki, a možda radi za ministarstvo spoljnih poslova, kod mene priziva sve one opservacije koje sam naveo kao karakteristike "studentskog" filma. Dakle, na nivou jedne istorijski solidno dočarane ljubavne romanse koja je u isto vreme i slika klasnih razlika Britanije ovaj film manjka ključnim emocijama koje objašnjavaju (ljubavni) odnos dvoje ljudi. Njemu neprekidno prilazimo, ali nikako da konačno zavirimo u njega i proniknemo ga do kraja. U čemu je devojčina fascinacija tipom i u čemu je tipovo interesovanje (pored materijalnog) za devojku?
Ako film tretiramo kao portret "jedne žene", onda je on nešto interesantniji. Ali više u kontektu svog opiranja aktuelnom "MeToo" pokretu u kome je svaka žena pre svega potencijalna žrtva odnosa sa muškarcem (pa sve ostalo). Julie (u vrlo neposrednoj i iskrenoj izvedbi Honor Swinton Byrne, stvarne ćerke Tildine) je jedna devojka koja se "salonski" trudi da razume stvarni život oko sebe. Ona je stigla na "surovi Sever" da snimi priču o muškarcu patološki vezanom za svoju majku i da upije okolnosti koje su dovele do toga, ali mi vidimo da ona ne ume da uspostavi kontakt sa realnošću. Ona živi u zaštićeom balonu koji su joj njeni roditelji statusno naduvali još na rođenju. Njena veza sa Anthony-jem (Tom Burke kao maestralni "novi" Albert Finney!) pati, jer je ona, izgleda, fundamentalno hendikepirana da skapira sa kakvom je osobom i šta to znači. Ona se poput životinjice prepušta njegovim fantazijama (u krevetu), pričama, nebulozama, možda i istinama, ali čak ne ume ni da pati zbog toga. Sve neprijatne stvari su neprilike i skoro uvek samo materijalne prirode, jer uključuju nepotrebno cimanje njenih roditelja (treba pomenuti da je Tilda Swinton kao mama još jednom prejebala sebe!). Julie nesporno od početka te veze prolazi sve gore i gore, ali prečesto imamo utisak da je razlog tome što nema nekih stvarnih emocija u njenoj vezi sa Antony-jem. Sem nekakve "nakrive" fascinacije.
Ako, pak, tretiramo The Souvenir kao alegoriju, onda dobijamo jednu simpatičnu predstavu Britanije/ Engleske oličenu u čednoj, klasno superiornoj Julie koja ima fundamentalan problem da razume "realnost oko sebe" oličenu u Antony-ju. Realnost koja je korodirala do nivoa samouništenja (heroinska zavisnost), koja ratuje na domaćem frontu (IRA terorizam), ali to ne ume da podeli sa "domaćim terenom". Julieni roditelji imaju predstavu o toj realnosti i oni je relativno "lepo" prihvataju, ali kao nešto što je interesantna tema za porodični ručak, i ako je njihovoj ćerci po volji- oni se neće mešati. Putovanje u Veneciju, tokom koga su i Julie i Antony obučeni kao članovi kraljevske porodice (prikazano kao neka fantazmagorična sekvenca koja se potom javlja još par puta) predstava je Britanije o samoj sebi, koja važi i dalje samo u inostranstvu- kao o lepo izgledajućoj imperiji koja čvrsto stoji na nogama. Kada realnost strada, vidimo da Julie demonstrira neko reda-radi komemorativno razumevanje i žaljenje za istom. A potom izlazi iz ogromnog filmskog studija napolje- što se može protumačiti kao konačni iskorak iz fantazije u stvaran život, ali i kao slika "holivudskih formata" fantaziranja koji je tek čekaju.
Nemam pojma zašto se film zove The Souvenir*. Možda sam žmirnuo u trenutku kada nešto donose iz Venecije ili pominju u tom kontekstu. Možda je "suvenir" refleksija te "imperijske samo-predstave", nešto što smo doneli iz inostranstva u domovinu... Ako neko zna.
U nekom trenutku se čuju The Fall i Totally Wired, koje sluša Julie! Otuda plusić.
SELEKTAH: 4plus/10
* evo čitam sada da je slika kojoj se u dva navrata vraćaju zove "The Souvenir", što je momenat na koji sam žmirnuo. Slika je u Antony-jevoj interpretaciji prikaz devojke koja snažno i entuzijastično urezuje ime svog ljubavnika u drvo, dakle sve suprotno od Julie.
No comments:
Post a Comment