SKIN

Zanimalo me šta filmovi o "skinsima" imaju novo da nam kažu.
Iako su mi očekivanja bila niska ispostavilo se da nemaju ništa. Kao i da je kaiš političke korektnosti još snažnije stegnut.

Ova "istinita priča" utemeljena je na životu mladog neo-naciste/rasiste/skinsa/allthatjazz... Bryndona Widnera kome je Afro-Amerikanac i, ako sam dobro razumeo, bivši član neke crnačke bande, Daryle Jenkins pomogao da napusti svoju rasističku trupu i postane jedan od glasnogovornika borbe protiv rasizma.
Jedino što se Skin skoro uopšte ne bavi time.
Tokom filma njihov odnos sveden je na dva susreta i jedan telefonski poziv koji se odvijaju mahom žanrovskom rutinom doušnika i agenta, dok nas tek epiloški izlistane "stvarne" fotografije učesnika upoznaju sa njihovim, ako im je verovati, bliskim prijateljstvom.
Čime je propuštena prilika da se napravi jedan, možda, zanimljiv film. Svoj skepticizam crpim iz osećaja da Jenkins izgleda nije želeo da se previše promoviše u ovom svetlu. Možda grešim.

Elem, najveći deo ovog filma melodramski je rasprostrt na Bryndonov odnos sa mladom majkom Julie, koja iako mlada, ima već tri ćerke, od kojih je jedna već tinejdžerka. Upravo je Julie ta koja kod Bryndona generiše želju za nečim drugačijim i boljim, što je delimično psihološki opravdano time da Bryndon potiče iz rasturene porodice dva alkosa i da je rasistički zastranio upravo time što je za mamu i tatu prihvatio notorni par neo-nacista oličen u Billu Campu i olinjaloj Veri Farmigi, koji upravo na taj podmukli način skupljaju svoj okot koji potom zloupotrebljavaju za svoje prljave poslove.

Predvidljivo, i ova grupa ohajskih neonacista i skinsa najveći deo vremena ne zna šta će sa sobom, pije i ponaša se kao da je juče izašla iz pećine, seks performira isključivo u "nasilnoj" pozi otpozadi i plemenski je istetovirana kodiranim nacističkim simbolima svuda po licu. Na sve to naš Bryndon je i talentovani tatu majstor. A ima i "opasnog kera", kao i drugari mu.

Mi ne znamo šta je Bryndon činio pre nego što je sreo Julie i taj aspekt njegovog života ilustrovan je samo kroz jedno tabanje afro-američkog tinejdžera. Međutim, već nakon susreta sa Julie, Bryndon ne rado učestvuje u daljnjim akcijama i u jednoj od njih čak "spasava" četiri "hadži-terorista". Ovakvo ponašanje dovodi u opasnost njegovu novu porodicu tj Julie i decu i jedan deo ovog filma provodi u solidnoj trileroznoj atmosferi igre mačke i miša.

Inače, sam film protkan je flešforvardima u kojima pratimo bolan medicinski proces uklanjanja Bryndonovih tetovaža sa lica i tela, koji služi kao metafora za to koliko je teško odreći se prošlosti, ali i upućuje na besmislenost svih tih oblika sukoba i mržnji "zarad kože" i nekakve površnosti koju ona sa sobom i bukvalno i metaforično donosi. Nisam osetio intelektualno uzbuđenje pred tim momentom.

Bolje reprizirajte White Lies.

SELEKTAH: 3plus/10